Драгољуб Збиљић,председник Извршног одбора Удружења „Ћирилица“
СРПСКИ ЛИНГВИСТИ СУ ДАНАС ЈЕДИНИ КРИВЦИ
ЗА НAСТАВАК ФАШИСТИЧКОГ ОДНОСА ПРEМА ЋИРИЛИЦИ
Из историје фашистичког односа према српској ћирилици, због скученог простора за српско писмо, подсетићемо само на двојицу затирача српске ћирилице, а њих има много. Својевремно је неки генерал аустроугарске војске из времена окупације Босне и Херцеговине 1878. изјавио: „Треба Србима ћирилицу као борбено средство учинити неупотребљивим.“ То јасно значи – забранити им је. После 63 године од тог времена поглавник Анте Павелић је, само десет дана од успостављања марионетске фашистичко-усташке НДХ 25. априла 1941. озваничио потписом Законску одредбу о забрани ћирилице на подручју те нацифирерске творевине.
Ово како се данас у Србији у средствима обавештавања 19. августа 2009. углавном писало о српском писму није ништа друго него наставак тог фашистичког односа према ћирилици. Сада је, према дневним сердствима обавештавања у Србији (изузецима свака част), узето као сензација што је, ето, Окружни суд у Новом Саду једноставно применио актуелни Устав Републике Србије (Члан 10) и Закон о службеној употреби језика и писма и укинуо пресуду Општинског суда неком новом „фиреру“, како је навео, на пример, новосадски „Дневник“ 19. августа 2009. на 1. и 13. страни и наложио ново суђење. (Побогу, главни и остали уредници и новинари, да ли ви стварно знате шта говорите и пишете кад је реч о српском писму!?
Кад је реч о примени Устава и закона о службеној употреби српског језика и ћирилице, српска средства обавештавања у већини пишу сензационалистички, а понекад и фашистички. Зато изгледа као да је Динкић у праву што жели да их „устроји“ у неки, ако не „национални“, а оно у одговарајући „новинарски строј“ по свом „закону“. По изјавама новинара он, у ствари, жели да их „уштроји“. Ако он суштински жели да их од сваког новинарског „њушкања“ по истини ушкопи, наравно да би то било погубно по српско друштво, а ако заиста хоће да се међу новинарима и њиховим уредницима уведе већи ред, не може му се оспорити добра намера. Како ми у ту његову намеру нисмо довољно упућени, али ни сигурни, за сада одустајемо да говоримо о његовим циљевима, јер их не знамо. Он се о њима углавном није превише изјашњавао.
Српска (мислимо, наравно, на она у Републици Србији) средства обавештавања мало знају. Новинари су, познато је, опште незналице – свезналице. Много знају, а много и не знају. (А и ми смо се дуго бавили новинарством, али смо се бавили дуго и струком – српским језиком и писмом.) Средства обавештавања, нажалост, у већини – бар како о томе пишу и на ком писму српским језиком пишу – не знају да морају у избору писма српског језика да поштују народ и његов актуелан Устав (Члан 10). Редакција мањине средстава обавештавања то знају. Већинаљ не зна па излазе на страном писму (хрватској латиници). Новинари и њихови уредници, од главних па надаље, у већини не знају на ком писму треба у Србији да излазе њихове новине на српском језику. Они још мисле да „српски језик има два равноправна писма“, а не схватају да је то важило за „српскохрватски језик“ који не постоји већ двадесетак година. Они такође не знају да би се могло и кинеско писмо преуредити за српски језик, а не само хрватска латиница, тзв. гајевица. Међу Србима и српским новинарима још се говори о „равноправности писама“, па чак и „богатству двоазбучја“ (највећи поклоник том изуму који још само што није номинован за Нобелову награду јесте српски лингвиста англиста Ранко Бугарски), а српско писмо је и данас често, једино на свету, не национално, него „националистичко“, не само „застарело“ и „сељачко“ него и „хегемонистичко“, не само „простачко“ него и „фашистичко“.... Користе се и даље сви атрибути и епитети из времена када су само Срби оптуживани за пропаст Југославије и за злочине, као да нико не зна да су пре Срба Југославију почеи да пале најпре други и споља и изнутра и као да су жртве тог паљења само други иако су само Срби одасвуда изван Србије први и последњи изгањани право у Србију и као да никога не занима зашто и данас не могу да се врате на своја (лична) огњишта, на своју личну имовину.
За новинаре је ћирилица – сензација!
Да су средства обавештавања и даље стварно неуморна у претеривању, трци за ефектима и сензацијама, а не за објективним (истинитим) обвавештавањима грађана – доказ је готово сва штампа у Србији од 19. августа 2009. године. Поводом једне потпуно исправне одлуке новосадског Окружног суда који је оптуженом Горану Давидовићу, „неформалном вођи неонацфистичке организације ,Национални строј‘“, како наводе многе новине, укинуо претходно донету некакву пресуду, јер је тај Новосадски окружнуи суд само исправно разумео да се ваљда, Устави и закони доносе да би се уважавали, а не да би били и даље, као у време Броза и комуниста, мртво слово на пипиру, како је то у стварности и данас често, бар кад се тиче уставне одредбе о српском језику и писму. И уместо да новинари и уредници схвате прворазредну важност што је Окружни суд у Новом Саду први разумео да се ниједном оптуженом не може због оптужбе чак ни за „увезени“ у Србију тобожњи „неофашизам“ (то се мора доказати, па онда пресудити) достављати судске исправе и пресуде на туђем језику и писму. То јест, да је елементарно исправан поступак у суду и на суђењу да се мора уважавати свако право оптуженика, па и основно људско право на његово писмо. Уместо да штампа једноставно напише истину да је Окружни суд у Новом Саду укинуо претходну пресуду зато што је она написана антиуставно и противно том основном људском праву и оптуженика на свој језик и писмо, уредници и новинари дали су овакве наслове поменутог дана 19. августа 2009: (најблаже, на пример) Политика („Укинута пресуда Давидовићу због списа на латиници“, стр. 09), Вечерње новости („Пресуду срушила латиница“, стр. 30), Danas („Latinica ukinula presudu“, str. 4), најгоре се понела Borba („Fašiste osuđuju samo na ćirilici“, str. 1), а још горе од најгорег новосадски Дневник („Фирера од плаћања спасла латиница“, стр. 1. и 13).
Последња два наслова су најгора и најопаснија зато што су, очигледно, преузели улогу Окружног суда у Новом Саду, па су они донели хитну, пре коначне судске пресуде, „пресуду“ да је оптужени и „фашиста“ и „фирер“, као да је он убио у Дахауу неколико милиона људи, или да је он у Јасеновцу убио цео један овећи град Срба, Јевреја и Цигана (сада би се рекло политички коректно Рома,н али таџда Рома још није било, него Цигана!) , а то што он, ипак, за разлику од стварног фирера (Хитлера, ако се сећамо Немачке из Другог светског рата) није убио ниједног човека, уредници новина и новинари ваљда гатају да ће он то у будућности стварно неизоставно урадити, па га треба за могући злочин и пре „злочина“, за сваки случај, је л да, осудити! Дакле, Динкићу, ако стварно имаш намеру да заведеш ред у новинама да уредници и новинари обавештавају истину, а не да доносе судске одлуке и пресуде, свака ти част, а ако хоћеш да „устројиш“ и „уштројих“ истину, мани се ћорава посла!)
Проблем затирања ћирилице постаје опасан!
Све и то говори да је потпуно тачно оно што смо у својој књизи Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћири,лицу (Ћирилица, Нови Сад, 2009, на 862 стране) написали – да је ћирилички проблем међу Србима и у српском језику нарастао дотле да постаје врло опасан и да загађује све што је нормално у вези с једним народом, његовим језиком и његовим писмом. Да ли ико може замислити да у Хрватској, на пример у суседству, или у Енглеској, мало даље од нас, неки суд прихвати судске списе, на пример, за „хрватски језик“ на ћирилици у Хрватској, или да се оптуженику достављају списи на енглеском језику, а на арапском или јапанском писму у споменутој Енгелској? Или у било којој престижној земљи на свету да се неком оптуженику достављају списи из суда на неком другом, а не на његовом језику и писму. (Па Шешељу је и хашки суд ипак уважио право да му већину списа доставља на српском језику и ћириклици.! Само Србима је данас у Србији још могуће да неки суд помишља да може свом „пацијенту“ да даје „лек“ на туђем писму. Давидовићу је, ма за шта да је био оптужен, хрватска (као и било чија друга) латиница, арапско, кинеско, јапанско, италијанско, немачко, румунско, мађарско, албанско и било које друго писмо – туђе писмо. И ту се светла улога Окружног суда у Новом Саду у вези с његовом апсолутно исправном одлуком завршава. Можемо тај суд сви само похвалити због тога. А кудити га нико не би смео.
Међутим, како су код нас из времена комунизма навикли да се други изван суда политички, боље речено политикантски, мешају у судске одлуке и пресуде, све новине обавештавају да се поводом апсолутно исправне одлуке Окружног суда у Новом Саду јавила из Новог Сада некаква ПЛО или НВО, беше, тачнјије, замислите нека Коалиција невладиних организација „Грађанска Војводина“ (као да Војводина није у саставу Србије која је, као и све европске државе национална држава српског народа, али и свих осталих народа који у Србији живе!) са захтевом да некакав Високи (не знамо колико висок, ваљда до неба!) савет правосуђа „преиспита одлуку Окружног суда у Новом Саду“ само зато што се држао Устава (Члана 10) и Закона о служнбеној употреби језика и писма. С истим захтевом већ се истог дана огласила чак и министарка из српског Министрства правде Снежана Маловић, која је најавила преиспитивање такве судске одлуке. Шта има сада ту толико да (се) то преиспитује кад сви могу зачас да завире у Устав (Члан 10) Србије и – готова посла. Али њих, очигледно не занима Устав Србије, а и када је у праву Срба на нешто, одмах им је то, изгледа, сумњиво, па траже да се преуиспитује. Да је Хрвату или мађару тзакинуто њихово латинуичко писдмо, наравно да не би никоме пало на памет да нешто „преиспитују“ тада. А и не би ни требало, наравно, Право на свој језик и на сцвохје писмо у овој државгуи имају свуи, па и Срби. Е кад Срби имају право на нешто, све мора да се „преиспитује“! Скандалозно заљиста! Уместо да сви упуте Окружном суду у Новфом Саду речи хвале за такву опоптуно исправну одлуку, сви се нешто чуде и врпоље, па одмах и грде! Окружни суд у Новом Саду једноставно се морао држати Устава Србије јер није прошла из Статута сурогата од државе Аутономије Војводине у Члану 26. о враћању „еравноправности писама“ и „богатства двоазбучја“ на тај начин што можеш избацити ћирилицзу из употребе као у време комунизма и као да писма могу бити међусобно равноправна. Писма се, наравно, међусобно само искључују једно друго, а немају никакве могућности да буеу равнмоправна, а равноправни су Срби једино ако им не извациш то писмо на које по Уставу и основном људско праву и они имају праву. Међутим, некима се не свиђа Устав Србије, па би хтели да га смени у Вовјодини неодобрен јер је антиуставан у много чланова Статут АПВ, а нарочито и очигледно у Члану 26. где Статут одређује различито писмо делу једног исто9г народа. Па на то нема право нико, па ни „свети Статут“ АПВ!
Нико као српски лингвисти!
Али, сва ова (страшно непријатна и потпуно непотребна у другм нормалним државама) прича о пераву Србва на свој језик са својим писмом не би уопште била потребна да једино још српски лингвисти не држе нестручно и нетипично отвореним питање писма српског језика у струци, у правопису, у граматикама и букварима српскога језика, у целокупној јавности и школству, пре свега, као да и даље постоји некакав „српскохрватски језик“. (Видећемо касније зашто су они данас једини кривци што је проблем српског језика и писма до те мере увећан да сви они који су стварни фашисти могу да српском народу у Србији једином желе да ускрате основно људско право на његов језик с његовим писмом.) Српски лингвисти су, дакле, то је превише очигледно, за све то данас једини кривци. Раније су били кривци и српски комунистички политиканти, а данас су једини кривци српски лингвисти јер се данашњи српски политичари у Србији, ваља признати, ипак не мешају више лингвистима у њихову науку и струку.
Ево како су и зашпто данас у вези с досад овде реченим једини кривци српски лингвисти.
Апсурдан правопис, граматике, буквари
и читанке у вези са српским писмом
Ћирилчки проблем Срба и њиховог[1] језика данас је доведен, може се слободно рећи, до апсурда. До бесмисла. Срби више не знају ни које је њихово писмо, односно писмо њиховога – српског језика. Школство се из времена југословенске „шуварице“, кад је реч о том питању, апсолутно ништа није променило.
За српска министарства културе и просвете данас овај проблем не постоји и та министарства, иако су најпозванија, не показују да тиме хоће да се озбиљно баве. Зато проблем двоазбучја, који су, на пример, хрватски лингвисти једноставно решили и формално и стручно у Правопису хрватскога језика (видети и њихов званичан Правопис из 2001) на проевропски и просветски начин (наравно, кроз једноазбучје), одмах на почетку сатирања Југославије, српски лингвисти не виде ни данас тај озбиљан проблем, па глупост двоазбучја за један народ и један језик од грудве снега већ нараста у лавину која ће увелико наудити само Србима, њиховој куклтури, њиховом макар минималном јединству и, понајвише – српском језику.
Ми српски лингвисти – и мали (каквим себе из скромности, разуме се, сматрамо) и велики – изгубили смо морално право да се сада превише жалимо на државу због небриге о језику јер смо прокоцкали своју шансу да на време сачинимо нов и модеран српски правопис, граматике, уџбенике, читанке и букваре за српски језик – у свему важном довољно отклоњене од, погубног по српски језик и писмо – Новосадског договора о језику и писму из 1954, па нисмо стигли ни за готово две деценије од последњег формалног сепаратисања Хрвата из тзв. „хрватскосрпског језика“, као и српских муслимана а однедавно и Црногораца, да уместо старог правописа из заједничке језичке стандардизације, донесемо уистину нови српски правопис и споменуте уџбенике, читанке и букваре,
а не да шминкамо непреживели Правопис српскохрватскога језика из 1960. и (само преименовани претходни) Правопис српскога језика из 1993) и да вратимо српски језик једноазбучју и једноизговорности у стандарду у сагласју с праксом каква влада у целој Европи и у свем престижном свету, у свим престижним језицима. На друкчији, тј. на овакав начин – какав је у Правопису српскога језика (1993) примењен – решење питања писма кроз двоазбучје, што је изван целокупне европске и престижне праксе у свету, Срби морају – по једној од општих језичких законитости – изгубити и данашње последње остатке свог најсавршенијег писма у јавности и ићи ка крају у замени свога писма туђим. А то је, у нашим приликама, велика опасност да изгубе и назив свога језика и, у коначном, и свој језик.
[1] Српски лингвисти назив „српски језик“, који није био никако њихов предлог – и после већ две деценије од за њих невољног враћања том природном, првобитном називу – често замене својевремено смишљеним поклитикантским термином „српскохрватски језик“ који су они и 1999. године у Друштву за српскохерватски језик и књижевност описали као „никад ненаметан српским лингвистима, него је резултат њиховог научног уверења о идентитету српског језика“ (в. Школски час српскохрватског језика и књижевности, број 4/1990, стр. 72).
