Časopis DIMENZIE: Globalni teror u ime ljudskih prava

Aleksandar Nogo

Globalni teror u ime ljudskih prava

U svojim prvim amandmanima , ili u preambulama, počev od Virginia Bill of Rights1.) (Svi ljudi su po prirodi slobodni...), Deklaracije Američke nezavisnosti2.) (Mi smatramo da su svi ljudi (...) "opremljeni" posebnim neotuđivim pravima u koje spadaju život, sloboda i težnja ka sreći) Povelja o ljudskim i građanskim pravima Nacionalne skupštine Francuske3.) (Ljudi jesu i nakon svog rođenja ostaju slobodni i jednakopravni.(...) pa do Opšte deklaracije o ljudskim pravima OUN4.) (Član 1: Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima (…) Član 3: Svako ima pravo na život, slobodu i ličnu sigurnost), ovi dokumenti Ustavnog karaktera određuju zaštitu ljudske slobode kao elementarnog preduslova za uspostavljanje i zaštitu ljudskog dostojanstva.
Predočeni dokumenti (kao i svi nacionalni Ustavi, potom) predstavljaju osnov na kojima se začinje i gradi politička sveobuhvatnost ljudskih prava. Oni konstituišu ljudska prava kao originalni koncept ličnih prava slobodnog čoveka što se u osnovnoj crti može svesti na sledeće: ,,Ljudska prava su ovim Ustavom zagarantovana prava slobodnog čoveka.’’ I to je sve. Niti se može šta dodati, niti je, pak, moguće nešto oduzeti predočenoj formulaciji. Pomenuti dokumenti ljudska prava određuju razborito i pravedno. Ustavotvorci su, očigledno, pri tom, računali na čitavu večnost.
Ovde je posebnu pažnju neophodno ukazati na podrazumevani pojam slobode koji se smatra preduslovom razboritosti i pravednosti pri određivanju ljudskih prava. Reč je, dakle, ne o bilo kakvim pravima, već o pravima slobodnog čoveka. Tako se, na primer, sva ostala prava američkih građana (pravo na zaštitu vlastitog života, slobode i imovine od kriminalnog nasilja ili uplitanja vlasti – pravo na oružije; pravo da se ne bude diskriminisan; slobodu govora; itd) izvode se iz pomenutog Ustavnog određenja ljudskih prava slobodnog čoveka.

* * *

Negde od druge polovine prošlog veka, (naročito od 70-tih godina) sve glasnije i sve agresivnije ispoljava se stanovište da predočena Ustavna određenja ljudskih prava (u Americi, pa samim tim i u svim ostalim nacionalnim Ustavima) nisu primerena zahtevima savremenog doba, te da su neophodna njihova redefinisanja, tobože, zarad prilagođavanja novim izazovima globalnog društva. Svaka iole pristojnija obaveštenost nalaže preispitivanje ovog argumenta (dostojnog modiskinja i modnih kreatora ali sramno uvredljivog kada dolazi iz usta državnika) i ukazivanje na postojanje globalne prevare koja se ovde lukavo izlaže u ruhu ,,plemenitih namera’’. O čemu je ovde reč? Šta se krije u ovoj pećini ,,dobrih namera’’?
U pitanju je koncept Saveta za inostrane odnose (SIO) kojim je, početkom 70-ih godina prošlog veka, za potrebe plutokratske elite, predstavljena nova doktrina pod nazivom Prijekt osamdesetih, a što nije ništa drugo nego doprinos pomenute neformalne institucije staroj subverzivnoj strategiji rastakanja i uništavanja nacija, njihovih država, ekonomija, kultura, sistema vrednosti uopšte na kojima počiva jedna nacija. (Sa velikim uspehom ova se doktrina kao ,,kontrola dezintegracije’’ danas veoma uspešno primenjuje nad Srpskom nacijom, ali, više ili manje primetno, i u svim ostalim evropskim državama.)
Po rečima direktora Projekta Ričarda H. Ulmana Projekat osamdesetih predstavlja ,,najopširnije pojedinačno istraživanje i proučavanje koje je Savet za inostrane odnose ikada preduzeo u svojoj pedesetpetogodišnjoj istoriji’’.5.)
U svojih 25 tomova i preko 40.000 stranica – Sic! ova grandiozna studija (pod rukovodstvom Henrija Kisindžera, Sajrusa Vensa, Tiodora Hesbera, Pola Volkera, Ričarda Ulmana i gđe Mirijam Kemp) istražuje metode i koncipira akcije preko kojih bi se omogućilo efikasnije uspostavljanje Novog svetskog poretka, naravno po ko zna koji put, u formi Globalnog društva.
Praksa ideološkuh tehnika kojima se rukovodi SIO u predočenom Projektu svodi se na redefinisanju svih bitnih civilizacijskih vrednosnih pojmova u okviru ekonomije, prirodnih resursa, energije, svetskog mora, kao i prava korišćenja morskog dna, kosmosa, trgovine, hrane, pitke vode, pravosuđa, ratova i sukoba, oružja i vojske, religije, kulture, zdravstva, prosvete, komunikacija, kao i ljudskih prava, i mnogih drugih pojmova.
Projekat osamdesetih nije ništa drugo do uspostava teorijskog osnova za novu prodaju starih iluminatskih ideoloških zamki neupućenoj javnosti.
Suštinu prevare Projekta osamdesetih čini nakazno izvitoperena upotreba koncepcije ljudskih prava koja se ,,proširuje i nadgrađuje’’ idejom ljudskih potreba. Tako je pojam ljudskih prava ,,obogačen’’ krajnje diletantskom idejom da ljudi imaju ,,pravo’’ na ono što im treba.
Kompletna tehnika izložena u knjizi Proširenje i učvršćivanje globalnih ljudskih prava, autora Horhe I. Domingez, Najdžel S. Rodli, Brus Vud i Ričard Folk (svi u okviru Projektu osamdesetih) u osnovi podrazumeva pojednostavljeni stav da su ljudska prava, prava ljudi na zadovoljenje svojih egzistencijalnih potreba i da je obaveza države da ih obezbedi. Ukoliko država nije u stanju da ispuni potrebe svojih građana dozvoljena je intervencija ,,međunarodne zajednice’’ kako bi se država ,,prestupnik’’ prisilila da ostvari ljudska prava svojih građana.
Svetlo predočenog ne krije toliko zalaganje za jedan globalni komunistički sisitem (Globalno društvo kao planetarni gulag u kom su svi jednaki i ravnopravni i naravno ,,zbrinuti’’) u kojem država sve poseduje i svakoga kontroliše, te i da vrši podjednaku distribuciju dobara bez obzira na to ko ih je stvorio, dakle, bezočnu pljačku, koliko krije nameru da ljudska prava kao Ustavom garantovane ljudske slobode budu zamenjena privilegijom ljudske slobode pri čemu bi državni aparat (naravno) imao poslednju reč. Za razliku od Ustavnih prava koja se ne mogu opozvati , privilegije se veoma lako mogu ukinuti, sa istom lakoćom sa kojom se i dodeljuju.
Potpunije sagledavanje izrečenog nalazi svoju potvrdu u oceni američkog Kongresa koji je još daleke 1973.g. ocenio da je pitanje ljudskih prava jedna od ,,osnovnih strateških tačaka’’ američke politike za uticanje i pritiske na veliki broj zemalja i jedna od osnovnih poluga za širenje američkog uticaja.Od vremena Reganove i Bušove administracije ,, unapređenje demokratije i ljudskih prava u svetu nisu samo moralni imperativi već i strateški pristup učvršćenju nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Država’’.
Od I rata u Zalivu, početkom devedesetih, najznačajnije operacije američkih trupa u drugim zemljama bile su ,, Morski anđeo’’ u Bangladešu, ,,Pružiti utehu’’ u Iraku, ,,Vratiti nadu’’ u Somaliji, ,,podržati nadu’’ u Ruandi, ,,Milosrdni anđeo’’ u Srbiji. Prema američkim izvorima, svrha tih operacija nije bila da se ,,uspostavi mir ili pravda’’, niti pak da se ,,zaštite nacionalni interesi SAD’’ već da bi se ,,održavale vrednosti kao što su sažaljenje, saosećanje, milosrđe i samilost’’. Sve pomenute vojne operacije po svom opredeljenju bile su humanitarnog karaktera.
Za potrebe ovih ,,plemenitih i blagih svojstava’’ u mojoj zemlji (Srbiji) nedostajale su žrtve kako bi, posledično, mogla i da se štite njihova ljudska prava. Sistematsko bombardovanje Srbije bilo je neophodno opravdati moralnom obavezom Amerike i NATO alijanse. Otuda je količina propagande korišćene u ovoj agresiji od prvog do poslednjeg dana konflikta, apsolutno bez presedana. Svakom iole obaveštenom posmatraču bilo je jasno da je to gomila laži. Prikazivana su zverstva u propagandne svrhe. Stratezi NATO, pri tom uopšte nisu bili motivisani humanitarnom brigom, što se pokazalo kad su odbili da prihvate izbeglice u svojim članicama, i kada su ciljno bombardovali izbegličke kolone albanskih civila. Bila su im potrebna ubistva da bi opravdali bombardovanje, a da pri tom nikada nije objašnjeno (evropskoj javnosti) da je najveći broj ubistava posledica NATO bombi. Što su više mrtvih mogli da prikažu to su više opravdavali potrebu za bombardovanjem. Cilj ovih nastojanja bio je da se srpski narod prikaže kao monstruozan, pripisujući mu sopstvene zločine. Rasizam najgore moguće vrste.
Ništa bolje nije prošao ni Irak ni Avganistan, a istovetna sudbina nadvija se nad Pakistanom, Sudanom i Zimbabveom koji su izdvojeni kao žrtve prvog Obaminog mandata.
Ilustracije radi, ,,zaštita ljudskih prava’’ u Avganistanu izvršena je na krajnje kriminalno-bizaran način: preko noći su vršena masovna sistematska bombardovanja kuća i gradova od blata (uzgred, na Avganistan je bačeno i 4 (četiri) atomske bombe, ,,ali male’’- kako je to pravdao američki ambasador u OUN-u kada je njegova država prozvana po tom pitanju), da bi preko dana ti isti bombarderi demonstrirali američku humanost – bacanjem hrane iz aviona, kojoj je istekao rok upotrebe i koju niko nije mogao da koristi jer se prosipala i raspadala zajedno sa ambalažum budući izbacivana sa velikih visina.
Otuda je samo za neupućene mogao da bude iznenađujući cinizam ,,Slobode za Irak’’ – naziv drugog ratnog pohoda na Irak, pod kojim se i danas odvija sistematsko razaranje Iraka i svakodnevno nizanje zločina nezabeleženih u ljudskoj istoriji. ,,Zaštita ljudskih prava’’ u Iraku tako je svoj vrhunac dosegla u monstruoznim mučilištima poput zatvora u Abu Graibu.
Projekat osamdesetih ovim omogućuje jednoj šačici, ili čitavom odredu internacionalista, ohrabrenih hibridnim izgledom između apostola i vojnika, da preko vlade SAD, EU i Saveta bezbednosti OUN-a, propovedaju novi i diskriminacioni poredak izabranih, ali poredak koji je, istovremeno, visoko istakao humanitarne principe, dok je, sa druge strane, zanemarivao stvaranje i očuvanje međunarodnih institucija kojima je po definiciji obavezan da služi. Ova neformalna grupa moćnika vatreno osuđuje zločine koji su se dogodili, naročito one koji će se tek dogoditi, dok istovremeno sabotira sve međunarodne i sudove nacionalnih država koji bi mogli da izvedu na optuženičku klupu njihove misionare i podstrekače sukoba pod izgovorom da oni ,,dolaze iz demokratskih zemalja koje su nesposobne za zločin’’ što njihova zlodela pretvara u čistu obmanu.
Projekat osamdesetih tako obezbeđuje, preko zloupotrebe koncepta ljudskih prava, imperijalnu doktrinu koja ukida postojanje pitanja kriterija po kome je nešto pravo ili nije. Ako se i donose pravila, ona se donose ad hoc pri čemu nema vezivanja za njihov sadržaj već isključivo za donosioca pravila. Ilustrativan je primer Haškog tribunala, tzv. Međunarodnog Suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi, koji sam donosi pravila po kojima sudi i ukida ih onda kada optuženi pokuša njima da se koristi.
Državni sekretar Klintonove administracije, Madlen Olbrajt (značajna, između ostalog, i po tome što je u međunarodnom pravu promovisala ,,standard štapa i šargarepe’’) iz konteksta vladajuće političke ideologije, ideologije Projekta osamdesetih, na najautentičniji način svedoči predočeno, kada iznervirana primedbom (na sednici SB OUN-a) da to što govori nije istina, sa retko oholom stupidnošću preti čitavoj planeti: ,,Šta je istina? Istina je samo ono što kaže Stejt Department!’’ Potpisniku ovih redova daleko istinitijom tvrdnjom čini se da je istina na nekom drugom mestu. Na pr. u Abu Graibu, ili Gvantanamu.
Bez obzira na to što nam cinizam svega ovde izloženog može biti odvratan, njemu se ne može osporiti izvesnost da funkcioniše kao autentična politička realnost. Često je dovoljno zagledati se u rad nacionalnih vlada i njihovih političkih odluka pa da se jasno uoče ,,novine’’ koje su u suprotnosti sa nacionalnim interesima država, a na kojima se insistira po nalogu ideologije Projekta osamdesetih.
U pitanju je dakle Projekat par excellence kojim se prikriveno ali sa tvrdoglavom upornošću zasniva ropstvo ne smo mog, Srpskog naroda, nego i svih ostalih naroda Evrope u prvom redu unošenjem što više zabune i konfuzije u svakodnevni život. Legalizacija prava na izopačenost svake vrste, a sve sa namerom da se uništi moralno zdravlje i duhovna higijena evropskog čoveka u ime zaštite ljudskih prava koncipira u nacionalnim zakonodavstvima državno pravnu zaštitu rasnog mešanja, homoseksualizma, narkomanije i verskog otpada u osnovi satanizovanih zajednica. Istovremeno u potpunosti opravdava ugnjetačko mešanje liberalnih zvaničnika na svakom polju života građana a posebno u oblasti njihove ekonomije, medija i socijalne zaštite.
Ideologija ,,ljudskih prava’’ veoma je opasan psihosocijalni patogen koji se hrani opštom konfuzijom i nametnutim haosom u svim oblicima života. Konfuzija je otrov koji parališe naciju. Ostati u stanju zbunjenosti znači biti neaktivan, biti drogiran, i omogućiti ustoličavanje mržnje koja predstavlja srž liberalne humanističke filozofije.
U odnosu na ovu ideologiju evropski čeovek nema pravo da se pogađa ili da pravi kompromise. U protivnom počinio bi neoprostiv zločin prema sebi i svojoj budućnosti. Svako normiranje ili propisivanje ljudskih prava iskazuje se kao realna opasnost svođenja Ustavom garantovanih prava slobodnih ljudi na privilegiju ljudskih prava i sloboda. A privilegije su veoma često kratkotrajne, uglavnom neobavezujuće po donosioca i obavezno zavise od mislosti vlasti.

______________________________

1.)Virginia Bill of Rights od 12. 06. 1776.(Član 1: : Svi ljudi su po prirodi slobodni i nezavisni na isti način i posjeduju određena urođena prava, koja oni svom potomstvu ne mogu oduzeti nikakvim ugovorom, čak i ako uspostave neku državnu vezu, i to uživanje u životu i slobodi, sredstva za sticanje i posjedovanje imovine i stremljenje ka sreći i sigurnosti.)
2.)Deklaracija Američke nezavisnosti (04.06.1776.) (...)Mi smatramo da su ove istine same po sebi razumljive, da su svi ljudi isto nastali, da su od njihovog stvaraoca "opremljeni" posebnim neotuđivim pravima u koje spadaju život, sloboda i težnja ka sreći.
3.)Povelja o ljudskim i građanskim pravima Nacionalne skupštine Francuske (26.08.1789.) (Član 1: Ljudi jesu i nakon svog rođenja ostaju slobodni i jednakopravni. Socijalne razlike smiju biti obrazložene samo u smislu opće koristi. Član 2: Cilj svakog političkog udruženja je održanje prirodnih i neotuđivih ljudskih prava. Ova prava su sloboda, privatna svojina, sigurnost i otpor ugnjetavanju. Član 4: Sloboda se sastoji u tome da svako može činiti sve što ne šteti nekom drugom tako da ostvarivanje prirodnih prava svakog čovjeka ima za granicu samo osiguranje jednakih prava i za ostale članove društva.)
4.)Opšta deklaracija o ljudskim pravima OUN (10.12. 1948.) (GENERALNA SKUPŠTINA OUN PROGLAŠAVA: Član 1: Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima… Član 3: Svako ima pravo na život, slobodu i ličnu bezbednostost.)
5.) Osnovan 1921 od strane J.P.Morgana i još nekoliko internacionalnih bankara. Ova privatna Rokfelerova Kominterna danas broji preko 3000 članova koji čine gornji ešalon američke politike, ekonomije, prava, bankarstva, nauke...