Била је – а можда и још постоји - на једном од српских тв-канала петоминутна емисија у којој су одабраним политичким или јавним делатницима постављали идентична питања, а све у циљу истицања разлика у њиховом поимању друштвених и социјаних појава. Једно од обавезних за све госте питања звучало је отприлике овако: „Да ли би сте летовали у Хрватској?“. И гости би већином одговарали потврдно, чак се местимично чудећи неактуалности питања – ма шта вам је људи, од оног рата прошло већ добрих петнаестак година!?!И то је у принципу разумљиво. Тешко да би се неко у бившој братској републици усудио да јавно увреди познату личност, па макар и трипут била српског порекла. А ја, ето, као мало познати носилац српског презимена, у догледној будућности на одмор у Хрватску сигурно нећу отићи. Немојте ме погрешно разумети – у принципу ништа против Хрвата немам. Али више волим да се са њима састајем на некој неутралној територији. У Москви, рецимо.Летовање у једној од најлепших земаља света лако се може претворити у акт политичке борбе за право Срба на одмор, а понекад и у борбу за пуко преживљавање. Јер ако вас - не дај Боже – у неком хрватском камењару уједе змија, нико вам не гарантује да вам неки локални следбеник Хипократа неће, завиривши у ваш пасош, дијагностицирати обично лоше варење. Исту дијагнозу – ма ви сте се, човече, прејели – можете чути и случају можданог удара. Ако сте, пак, одлучили да на одмор поведете малолетну децу, позорност треба удвостручити - нечија случајно згажена кула од песка може се завршити повицима „Убиј Србина!“.
Параноја, рећи ће неко. Не баш сасвим. Недавни инцидент у Прагу, када су хрватски школарци опсели аутобус са младим београдским математичарима и узвикивали ове и неке друге популарне код њих пароле, наводи на питање - у каквој то атмосфери, побогу, расту хрватска деца? Уосталом, овај феномен разјаснио је градоначелник другог по величини града Хрватске - Сплита. На питање зашто се изјашњава против пословања са Србима, и зашто тврди да му Србин никада неће ући у породицу, Жељко Керим са дечијом наивношћу признаје: „Тако сам одгојен“.И колико их „тако одгојених“? Не знам, и на својој кожи нисам спремна да проверавам. Али то није разлог да се не запитам о разлозима ескалације хрватског национализма. Јер, да будемо искрени, проблем Срба у Хрватској одавно је и сасвим успешно решен. Хрвати су чак и државни празник тим поводом увели - Дан победе и домовинске захвалности. И сваке године 5. августа, на дан када су последњих 250 хиљада Срба напустили Хрватску, прва лица државе држе патриотске, испуњене захвланости говоре. Сва прва лица, укључујући председника Степана Месића, тако забринутог за одржавање имиџа борца против свих врста националне дискриминације. Јер шта је то имиџ у поређењу са потребом да се изрази захвалност браниоцима домовине од доброг дела њеног становништва!Ипак, у чему је ствар? Чему толика мржња према онима којих у земљи мал те не и нема? Ма, све је једноставно. Криза је. А у кризна времена најлакше је пучанству објаснити да су за све криви Срби. То консолидује друштво, јер супротном, пук би могао обратити позорност на делатност Владе.
Али постоји и други, на тако привремен разлог. Јер да би одрасла генерација слободна од мржње према онима, којима су њени очеви толико скривили, требало би у најмњу руку ту кривицу признати. И то најбоље знају Немци, који и дан данас воде своју децу и унуке у музеје Холокауста. Са Хрватском се у том смислу историја доста злобно нашалила – из свих ратова XX века Хрвати су неким чудом изашли као победници. И не само као победници - у овом последњем чак су успели да се представе као жртве. Па зашто је онда шала испала злобна? Зато што није тешко обманути међународну јавност, искористивши у свом интересу нову светску прерасподелу граница. Тешко је избрисати из генетског кода злочине предака, јако тешко. И зато морају да негују мржњу према онима који су очеве и дедове претворили у злочинце. Јер жртва, она је увек крива, зар не?
Ксенија Тошић
Нема коментара:
Постави коментар