Рецензија књиге: ВЕКОВНА РАЗДВОЈЕНОСТ СРБА И ХРВАТА

ВЕКОВНА РАЗДВОЈЕНОСТ СРБА И ХРВАТА

Ухладној туђини, замишљеног погледа, већ времешна Олга Луковић – Пјановић смерно стоји поред латиничне надгробне плоче човека који ни на писма није одговарао ако нису исписана ћирилицом. Ова чувена фотографија снимљена осамдесетих година у Швајцарској, мера је нашег полома и наше несреће. По благоволенију или по казни (овереној совјетским тенковима у јесен 1944.), свака је власт од Бога. А Он када неког жели да казни, прво му памет узме.Син пароха доњогрбљанског, доцније кртолског, није обукао свештеничку мантију, тиме прекинувши породичну традицију дугу тринаест колена. Предратни професор Универзитета и доктор правних наука, потоњи припадник покрета Драже Михаиловића и најплоднији писац српске емиграције, још за живота је дочекао велику почаст – установу названу својим именом. Далеко од Отаџбине, у Милвокију, америчка држава Висконсин, прорадио је Српски народни универзитет ''Др Лазо М. Костић'''...Етикете ''ратног злочинца'' и ''народног непријатеља'', а са доласком ''демократије'' и зачкољице око ауторских права, задржале су књиге Л. Костића подаље од очију тек стасалих српских националиста, жедних знања са незатрованих и непомућених извора. Пар насумичних издања (Сфаирос, Досије...) и спорадични фељтони и написи у националној штампи деведесетих (Образ, Погледи, Монархија, Нова искра, Српско наслеђе...), бацили су тек трачак светлости на голем и врло актуелан троцифрен опус овог прегаоца. Новосадска агенција за издаваштво и културну делатност Добрица књига (основана 1998.), са ауторским правима откупљеним од Лазине ћерке Даринке, темељно и плански у библиотеци Одглас, пред српске читаоце ставила је четрнаест важних наслова, лепо опремљених и украшених ретким фотографијама из породичне архиве. Власник и одговорни уредник г. Добрислав Ђуровић, много је новаца, енергије и живаца уложио у мисију (не, то није прејака реч!) повратка Лазе М. Костића међу смућене и збуњене сународнике, којима се историја по ко зна који пут понавља.Интегрални и остали Југословени своје утопије темеље на фразама и крилатицама ''јер научно третирање проблема, оперисање чињеницама и доказима, њих бије у главу''. Ријечка и Задарска резолуција, Српско – хрватска коалиција, илиризам и Мађарска буна из 1848., привидни су моменти слоге и хармоније који падају ничице пред сваком иоле озбиљнијом анализом. Све је то ''био само један хип, један сан'', ставио је тачку на ово питање најбољи хрватски историчар Фердо Шишић. ''Мржња и међусобно неповерење, то је константа у односима Срба и Хрвата'', речи су Лазе М. Костића које и после свега не улазе у многе српске главе. Горе наведене мисли потка су и основа ове ''само по обиму књижице'', премијерно издате у Мелбурну 1964., савршене допуне или увода у обимнија дела истог аутора која разматрају сродну тематику, а чији наслови доста говоре: Насилно присвајање дубровачке културе, Српска историја и српско море, Србија или Југославија, Спорни предели Срба и Хрвата, О српском карактеру Боке Которске...Уз темељитост и упорност, поштење је најизраженија врлина научно – истраживачког рада професора Лазе М. Костића. У првој, српској глави ове троделне студије, Аутор је ''микрофон'' дао српским интелектуалцима, изразитим представницима националне ''елите'' – присташама југословенске идеје, или бар онима који су на такве позиве ћутке климали главом. Нама, данашњим Србима остаје да се чешкамо иза увета, пребројавамо сународнике који су главом платили ''заједнички живот'', и да макар покушамо да дефинишемо штету начињену од наших ''умних'' људи попут историчара Стојана Новаковића, који онако узгред (рецензирајући Јиречекову Историју Срба) ''земљама Хрвата'' назива пределе масовније насељаване Србима у периоду од XV до XVIII века. Ни познати херцеговац, професор Владимир Ћоровић не заостаје много. Свестан клизишта и лоших темеља, о чему је оставио доста писаних трагова заснованих на личном искуству паралелног културно – политичког живота у Мостару, упорно је и слободно зидао зграду Југославије, не размишљајући много о судбини будућих српских станара...Чувени Југословен Јован Дучић и мање чувени песник из Лике Никола Боројевић, добрано загрејан ''илир'', на време су стигли да оперу своје образе. Први је то учинио познатом серијом текстова у Американском србобрану из 1941./ 42. (у Србији је то сакупљено у књигу Верујем у Бога и Српство), а други је своје покајање и ''заблужденије'' братским загрљајем насловио са ''Писмо уреднику'', печатано у Сербском народном листу за годину 1840... Своју савест, јавним наступима на конгресима СНО 1960. године, умирио је и др Милан Гавриловић, председник Земљорадничке странке и Српског народног одбора у емиграцији. Потресно звуче сведочења о његовим политичким почецима из времена Првог светског рата и извршавању прљавих Пашићевих налога ''зарад вишег циља'', тј. усвојене декларације о ''народном јединству Срба и Хрвата''. Натезање са професором Рајсом, једним од ретких страних Јевреја искрено наклоњених Србима, дало је плода. Скоро сва имена починилаца – официра, подофицира и војника 25., 26. и 28. домобранске пуковније, избрисана су из коначне верзије Рајсове књиге о аустро – угарским зверствима у Мачви 1914. Наравно, ове три пуковније биле су попуњене искључиво Хрватима... Све оне стереотипе и општа места о ''мудром'' Николи – Баји Пашићу великосрбину и краљу Александру I Карађорђевићу ''творцу'' Југославије, треба ставити под дебелу лупу. ''Једна сламка међу вихорове'', били смо и у време Његошево, и током рађања краљевине СХС, а то смо и данас...Брошуре са сабраним новинским текстовима Саве Бјелановића, вође далматинских Срба и уредника Српског гласа (у којем је сарађивао и свештеник Марко Костић, Лазин отац) и комплети часописа Словинац где је и дубровчанин слависта Луко Зоре, Србин католик, пророчки указивао на крв у коју ће верска борба увалити народ, две су недостајуће коцкице – путокази будућим истраживачима – у мозаику склопљеном пред нашим очима. Домаће архиве, ''народним издајницима'' попут Лазе М. Костића, биле су далеке и недоступне...Чињеница да у Београду на Црвеном крсту и Вождовцу још увек постоје улице Гајева и Мажуранићева, говори у прилог тези о мазохистичкој природи српског народа. Непобитне доказе о србомржњи Људевита Гаја изнео нам је хрватски историчар Фрањо Фанцев, своје тврдње засновавши на истраживањима мађарског колеге Ђуле Мишколца, док за оцене и тумачења осмогодишњег бановања ''пучанина'' и ''неплемића'' Ивана Мажуранића, нису потребна нека дубља разматрања. Увођење у званичну употребу назива ''грчко – источни'' (уместо: православни), затварање српских вјероисповедних школа и забрана истицања националне тробојке, само су неке од његових тековина, које у суперлативу, на немачком језику, поздравља др Иво Пилар у књизи издатој за време Првог светског рата под псеудонимом ''L. v. Sudland''.Умоболни Антун Старчевић ''отац Хрватске'' и његова баљезгања о ''славеносербској раси'', ћирилици као ''једној крпљавини хрватских и грчких слова'' и потреби да се ''штетне екзистенције одстране'' (мисли, наравно, на Србе), дотакнут је само овлаш и то посредно у трећој глави књиге, кроз студију из пера немачког публицисте и доброг познаваоца Југославије, Ернста Бауера. Као со на отворену рану и нож ''посред срца жива'' делују јетке речи, написане и изговорене од бивших Срба – ''цењеног историчара'' Тадије Смичикласа, грко – католика из Жумберка и Ивана Мештровића, једног од виђенијих поглавица усташке емиграције, који је као амерички држављанин лета 1959. уредно обишао титославију, изљубивши притом Алојзја Степинца, комплетан хрватски комунистички кадар и Јосипа Броза лично...Књига Вековна раздвојеност Срба и Хрвата, којој је и насловна страна симболична – милешевски Бели анђео у смислу неког ко саопштава истину - кишоносни је облак жедној српској земљи, земљи коју систематски комадају ''терористи'', ''екстремисти'', ''сепаратисти'' и ''аутономаши'' и чије институције, од војске и полиције преко школства па до Цркве, педантно растачу и блате ''грађани'', ''демократе'' и остали ''слободномислећи интелектуалци''... Производи хрватске индустрије и културе (музика, филм, књижевност...) на сваком су кораку, а југоносталгичарска поскочица о ''лепој земљи коју смо имали'' (једино географски одржива), чује се из многих српских уста... ''Нормализација односа'', ''неопходност сарадње'' и ''културно повезивање'', клице су и нова паковања за старе југословенствујушче идеје и пројекте. Ако још једном наседнемо – то смо и заслужили...

Дејан С. Шуњка

Вековна раздвојеност Срба и Хрвата / Лазо М. Костић. -Нови Сад: Добрица књига, 1999( Нови Сад: Арт принт).-60.стр. ;20 см.-(Библиотека Одглас;књ.5)(Издања Добрислава Ћуровића)

Предговор - Истина о хрватском (не)пријатељству према Србима /Милош Ковачевић:стр.7-10.-О писцу / Добрислав Ћуровић: стр.55-56-Библиографија:стр.52-54

Ксенија Тошић: ОСОБИТОСТИ НАЦИОНАЛНОГ ОДГОЈА

Била је – а можда и још постоји - на једном од српских тв-канала петоминутна емисија у којој су одабраним политичким или јавним делатницима постављали идентична питања, а све у циљу истицања разлика у њиховом поимању друштвених и социјаних појава. Једно од обавезних за све госте питања звучало је отприлике овако: „Да ли би сте летовали у Хрватској?“. И гости би већином одговарали потврдно, чак се местимично чудећи неактуалности питања – ма шта вам је људи, од оног рата прошло већ добрих петнаестак година!?!
И то је у принципу разумљиво. Тешко да би се неко у бившој братској републици усудио да јавно увреди познату личност, па макар и трипут била српског порекла. А ја, ето, као мало познати носилац српског презимена, у догледној будућности на одмор у Хрватску сигурно нећу отићи. Немојте ме погрешно разумети – у принципу ништа против Хрвата немам. Али више волим да се са њима састајем на некој неутралној територији. У Москви, рецимо.Летовање у једној од најлепших земаља света лако се може претворити у акт политичке борбе за право Срба на одмор, а понекад и у борбу за пуко преживљавање. Јер ако вас - не дај Боже – у неком хрватском камењару уједе змија, нико вам не гарантује да вам неки локални следбеник Хипократа неће, завиривши у ваш пасош, дијагностицирати обично лоше варење. Исту дијагнозу – ма ви сте се, човече, прејели – можете чути и случају можданог удара. Ако сте, пак, одлучили да на одмор поведете малолетну децу, позорност треба удвостручити - нечија случајно згажена кула од песка може се завршити повицима „Убиј Србина!“.
Параноја, рећи ће неко. Не баш сасвим. Недавни инцидент у Прагу, када су хрватски школарци опсели аутобус са младим београдским математичарима и узвикивали ове и неке друге популарне код њих пароле, наводи на питање - у каквој то атмосфери, побогу, расту хрватска деца? Уосталом, овај феномен разјаснио је градоначелник другог по величини града Хрватске - Сплита. На питање зашто се изјашњава против пословања са Србима, и зашто тврди да му Србин никада неће ући у породицу, Жељко Керим са дечијом наивношћу признаје: „Тако сам одгојен“.И колико их „тако одгојених“? Не знам, и на својој кожи нисам спремна да проверавам. Али то није разлог да се не запитам о разлозима ескалације хрватског национализма. Јер, да будемо искрени, проблем Срба у Хрватској одавно је и сасвим успешно решен. Хрвати су чак и државни празник тим поводом увели - Дан победе и домовинске захвалности. И сваке године 5. августа, на дан када су последњих 250 хиљада Срба напустили Хрватску, прва лица државе држе патриотске, испуњене захвланости говоре. Сва прва лица, укључујући председника Степана Месића, тако забринутог за одржавање имиџа борца против свих врста националне дискриминације. Јер шта је то имиџ у поређењу са потребом да се изрази захвалност браниоцима домовине од доброг дела њеног становништва!Ипак, у чему је ствар? Чему толика мржња према онима којих у земљи мал те не и нема? Ма, све је једноставно. Криза је. А у кризна времена најлакше је пучанству објаснити да су за све криви Срби. То консолидује друштво, јер супротном, пук би могао обратити позорност на делатност Владе.
Али постоји и други, на тако привремен разлог. Јер да би одрасла генерација слободна од мржње према онима, којима су њени очеви толико скривили, требало би у најмњу руку ту кривицу признати. И то најбоље знају Немци, који и дан данас воде своју децу и унуке у музеје Холокауста. Са Хрватском се у том смислу историја доста злобно нашалила – из свих ратова XX века Хрвати су неким чудом изашли као победници. И не само као победници - у овом последњем чак су успели да се представе као жртве. Па зашто је онда шала испала злобна? Зато што није тешко обманути међународну јавност, искористивши у свом интересу нову светску прерасподелу граница. Тешко је избрисати из генетског кода злочине предака, јако тешко. И зато морају да негују мржњу према онима који су очеве и дедове претворили у злочинце. Јер жртва, она је увек крива, зар не?

Ксенија Тошић

ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ: Швајцарска на Балкану?

Швајцарска на Балкану?


Тренутно смо сведоци латентног укидања Дејтонског споразума и покушаја враћања повесног точка уназад на пролеће 1992. г. Уместо Дејтона у игри је лако препознатљив Кутиљеров план из марта 1992. г. о подели Босне и Херцеговине на четири територијалне целине (три етничке плус Град Сарајево заједнички). Циљ ове скривене игре је укидање Републике Српске као јединог добитка за Србе након распада бивше Југославије и грађанског рата који га је пратио. Стога није на одмет да се потсетимо о чему се тог пролећа 1992. г. радило.

Управо у циљу спречавања избијања грађанског рата у Босни и Херцеговини са унапред предвидљивим последицама (узимајући у обзир историјско наслеђе међунационалних односа) организована је међународна конференција о овој југословенској републици под покровитељством Европске Заједнице а под руководством искусног дипломате Хозе (Жозе) Кутиљера из Португала. Прве седнице конференције су отворене у Сарајеву и то 14. фебруара 1992. г. (дакле месец дана након једностраног немачког признавања самопрокламованих независних држава Словеније и Хрватске). На заседање конференције у Сарајеву Хозе Кутиљеро је дошао са већ унапред припремљеним нацртом о успостављању неке врсте босанскохерцеговачке конфедерације, а суштина политике тог нацрта се састојала у примени тзв. „швајцарског“ модела на Балкану, тј. у подели читаве Босне и Херцеговине на етнонационалне политичке целине – кантоне. Кутиљерова логика размишљања је у принципу била једноставна – ако такав модел може да функционише у европској Швајцарској зашто не би могао и у балканској Босни и Херцеговини! Међутим, на крају се испоставило да је технички искусни, али не и довољно начитан балканском стручном литературом и политолошким памфлетима, португалски дипломата кикснуо из два круцијална разлога: 1. није прочитао књигу Владимира Дворниковића „Карактерологија Југословена“ из које би се упознао са менталитетом homo dinaricus-a; и 2. није био упознат са текстом Изетбеговићеве „Исламске декларације“ у којој јасно стоји да муслимани не могу да живе заједно са немуслиманима у истој политичкој заједници, тј. држави.
Међународна конференција о Босни и Херцеговини је након сесија у сарајевској котлини 21. фебруара наставила свој рад на обалама Атлантика у Лисабону, а 9. марта (након de facto отпочињања ратних сукоба када су муслимански снајперисти убили једног и ранили још једног српског свата на Баш Чаршији у Сарајеву 1. марта) у мултиетнолингвистичком Бриселу. Принцип Кутиљерове кантонизације Босне и Херцеговине је био заснован пре свега на етнонационалном начелу али су и економски, географски, повесни и верски критеријуми узимани у обзир. Сам творац овог пројекта је предлагао да се за основу кантоналног разрганичења узме попис становништва БиХ из 1981. г. (тј. последњи који је до тада спроведен у СФРЈ, али не и фактор етничког чишћења и геноцида против Срба од стране Хрвата и Муслимана/Бошњака за време ендехазије). Тако су према том попису, 52 општине имале муслиманску већину (37 апсолутну и 15 релативну), 37 имале српску већину а 20 хрватску већину. Ипак, одмах на почетку преговора се испоставило да Кутиљерова мапа не одговара захтевима трију сукобљених страна. Конкретно, Мате Бобан на челу хрватске делегације је захтевао 32% територије БиХ за херцегбосанске Хрвате, док је Радован Караџић на челу српске делегације из Босне и Херцеговине тражио 70% босанскохерцеговачке земље за Србе. Треба напоменути да су се дотични и хрватски и српски захтеви базирали на обостраном уверењу да њиховим етносима припада баш толики процентуални део БиХ – уверењу које је требало да буде засновано и доказано на основу катастарских књига (које су узгред буди речено у великом броју изгореле за време потоњег грађанског рата). Међутим, мора се напоменути и то да је тзв. „међународна заједница“ бар у неким релевантним случајевима (нпр. интервјуи сер Лорда Овена на британској телевизији или казивања проф. Малера за амерички документарац „Truth is the victim in Bosnia”) оквирно потврдила оправданост српских захтева за две трећине БиХ док се за хрватски захтев о 32% Херцег-Босне не може наћи ни једна „међународна“ потврда оправданости.
До 18. марта 1992. г., када је коначно потписан Кутиљеров план о кантонизацији БиХ, ставови три супротстављене стране у преговорима су се усагласили. Тако су и муслиманска и хрватска и српска страна у БиХ тог дана потписале „Основне принципе уставног решења за Босну и Херцеговину“, а којима је уговорено да БиХ остане у постојећим границама као јединствена држава али са три конститутивне јединице од којих би свака била заснована на етнонационалном принципу и неутралног Града Сарајева. Све у свему, према потписаном Кутиљеровом плану би око 12−15% становништва БиХ остало да живи ван својих етнонационалних кантона.
Ови кантонизациони принципи су убрзо допуњени 30. и 31. марта у Бриселу са три нова документа: 1. апелом за уздржавање од акција којима би се могло угрозити мирно споразумевање; 2. разрадом механизама за свеобухватну заштиту људских права као и права етнонационалних мањина; и 3. одлуком о формирању специјалне радне групе која би имала задатак да одреди етнонационалне кантоналне јединице у оквиру БиХ: I) српску; II) муслиманску; III) хрватску; и IV) неутралну територију Града Сарајева. Основни задатак те радне групе је био да сачини конкретну мапу територијалног разграничења и поделе али да при том води рачуна не само о етнонационалним већ и конфесионалним, саобраћајним, културолошким и комуникационим критеријумима за организовање кантона. Мора се скренути пажња да су у том тренутку све три локалне заинтересоване стране биле у принципу задовољне са планом па су га стога и све три и потписале. У том контексту вреди навести речи Радована Караџића који је 18. март 1992. г. назвао „великим даном“ за Босну и Херцеговину: „Ако будемо поштовали оно о чему смо се споразумели, могли бисмо казати како су отклоњени сви узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини“...“Остало је још само да се разграниче компетенције заједничких институција и органа конститутивних јединица, што је, како нам се чини, неупоредиво лакше“ („Грађански рат више не прети“, Дневник, Нови Сад, 19. март 1992, стр. 1). Остаје чињеница да је Кутиљеров план о „швајцаризацији“ БиХ био неупоредиво лошији за српску страну у односу на Дејтонски споразум из новембра 1995. г. и то из два разлога: 1. Република Српска (тј. српска држава у држави) као конститутивни етнополитички ентитет не би постојала; и 2. српске територије би и физички биле разједињене на два дела са великом муслиманском енклавом уз Дрину и две мање муслиманско-хрватске у Западној Босни.
Иако је у почетку након стављања потписа на Кутиљеров план о кантонизацији БиХ изгледало да је грађански рат и стварно избегнут постизањем искреног споразума све три стране о међународно признатој јединственој и функционалној „Швајцарској на Балкану“ лидер муслиманске преговарачке стране – Алија Изетбеговић, прави неочекивани политички salto mortale који само неколико дана касније уводи БиХ у крвави грађански рат. Наиме, оно што је урадио Изетбеговић након потписивања Кутиљеровог плана сигурно би требало да уђе у анале прљаве дипломатије с обзиром да је након разговора са (последњим) америчким амбасадором у СФР Југославији, Вореном Цимерманом, променио став и ноншарлантно повукао потпис са споразума (као да поништава већ орочен штедни улог у банци) јер му је Вашингтон понудио више од Кутиљера а то је не само јединствена већ и унитарна Босна и Херцеговина. Да је Радован Караџић био у праву рекавши да су САД испровоцирале потоњи међуетнички рат у БиХ потврђује и сам Ворен Цимерман који индиректно признаје у својим мемоарима (као последњи амерички амбасадор у СФР Југославији) да је управо он (тј. америчка администрација која је била незадовољна одлуком Председника босанскохерцеговачког Председништва да прихвати Кутиљеров план) убедио Изетбеговића да на крају одбаци лисабонски споразум и мапу. На крају ипак остаје неоспорна чињеница да је Изетбеговић повукао потпис са већ углављеног мировног споразума у Лисабону управо након разговора са представником америчке администрације у Београду. Као директна последица оваквог америчког мига долази 6. априла 1992. г. до признавања независне БиХ од стране Европске Заједнице као целовите и унитарне државе уз формално образложење да се оваквим ужурбаним дипломатским потезом спречавају сукоби (који су иначе већ избили 1. марта када су побијени српски сватови на Баш чаршији од муслиманских снајперских хитаца).
Међутим, Изетбеговићево поништавање Лисабонског споразума као и исхитрено и „глупаво“ (како је то у једном интервјуу признао сер Лорд Овен употребивши реч „foolish“) признавање независне БиХ након тога су само долили уље на ватру међуетничких сукоба у несуђеној „Швајцарској на Балкану“ јер Србе након случаја на Баш Чаршији више нико није могао да убеди у концепцију унитарне БиХ о којој је сањао Изетбеговић након тајног састанка са Цимерманом. Да иронија судбине буде још већа, пред крај рата када је било јасно да ће Изетбеговић и Бошњаци неким Дејтоном добити мање него што им је Кутиљеро нудио а Караџић и Бобан на ту понуду пристали још пре почетка самог рата, сам Цимерман је признао да Кутиљеров план о „Швајцарској на Балкану“ уопште и није био лош и да је његово одбацивање од стране Изетбеговића била чиста грешка (Николић М., „Бејкер, Де Микелис, Карингтон, Дима, Венс: Признавање Словеније, Хрватске и Босне била је катастрофална грешка“, Аргумент, Београд, 24. фебруар 1995, стр. 3−5). Оно што је на крају ипак заживело од Кутиљерове босанске дипломатије било је само трипартитно потписивање споразума о прекиду ватре на читавој територији Босне и Херцеговине 12. априла 1992. г. Ипак, од модела Босне и Херцеговине као „Швајцарске на Балкану“ није било ништа и то превасходно захваљујући америчкој политици што већег слабљења позиције Србије на постхладноратовском Балкану. Швајцарска ће у сваком случају још морати да чека да уђе на Балкан. Бар све док се други буду петљали у евробалканске послове.

Пише: ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ

Časopis DIMENZIE: Globalni teror u ime ljudskih prava

Aleksandar Nogo

Globalni teror u ime ljudskih prava

U svojim prvim amandmanima , ili u preambulama, počev od Virginia Bill of Rights1.) (Svi ljudi su po prirodi slobodni...), Deklaracije Američke nezavisnosti2.) (Mi smatramo da su svi ljudi (...) "opremljeni" posebnim neotuđivim pravima u koje spadaju život, sloboda i težnja ka sreći) Povelja o ljudskim i građanskim pravima Nacionalne skupštine Francuske3.) (Ljudi jesu i nakon svog rođenja ostaju slobodni i jednakopravni.(...) pa do Opšte deklaracije o ljudskim pravima OUN4.) (Član 1: Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima (…) Član 3: Svako ima pravo na život, slobodu i ličnu sigurnost), ovi dokumenti Ustavnog karaktera određuju zaštitu ljudske slobode kao elementarnog preduslova za uspostavljanje i zaštitu ljudskog dostojanstva.
Predočeni dokumenti (kao i svi nacionalni Ustavi, potom) predstavljaju osnov na kojima se začinje i gradi politička sveobuhvatnost ljudskih prava. Oni konstituišu ljudska prava kao originalni koncept ličnih prava slobodnog čoveka što se u osnovnoj crti može svesti na sledeće: ,,Ljudska prava su ovim Ustavom zagarantovana prava slobodnog čoveka.’’ I to je sve. Niti se može šta dodati, niti je, pak, moguće nešto oduzeti predočenoj formulaciji. Pomenuti dokumenti ljudska prava određuju razborito i pravedno. Ustavotvorci su, očigledno, pri tom, računali na čitavu večnost.
Ovde je posebnu pažnju neophodno ukazati na podrazumevani pojam slobode koji se smatra preduslovom razboritosti i pravednosti pri određivanju ljudskih prava. Reč je, dakle, ne o bilo kakvim pravima, već o pravima slobodnog čoveka. Tako se, na primer, sva ostala prava američkih građana (pravo na zaštitu vlastitog života, slobode i imovine od kriminalnog nasilja ili uplitanja vlasti – pravo na oružije; pravo da se ne bude diskriminisan; slobodu govora; itd) izvode se iz pomenutog Ustavnog određenja ljudskih prava slobodnog čoveka.

* * *

Negde od druge polovine prošlog veka, (naročito od 70-tih godina) sve glasnije i sve agresivnije ispoljava se stanovište da predočena Ustavna određenja ljudskih prava (u Americi, pa samim tim i u svim ostalim nacionalnim Ustavima) nisu primerena zahtevima savremenog doba, te da su neophodna njihova redefinisanja, tobože, zarad prilagođavanja novim izazovima globalnog društva. Svaka iole pristojnija obaveštenost nalaže preispitivanje ovog argumenta (dostojnog modiskinja i modnih kreatora ali sramno uvredljivog kada dolazi iz usta državnika) i ukazivanje na postojanje globalne prevare koja se ovde lukavo izlaže u ruhu ,,plemenitih namera’’. O čemu je ovde reč? Šta se krije u ovoj pećini ,,dobrih namera’’?
U pitanju je koncept Saveta za inostrane odnose (SIO) kojim je, početkom 70-ih godina prošlog veka, za potrebe plutokratske elite, predstavljena nova doktrina pod nazivom Prijekt osamdesetih, a što nije ništa drugo nego doprinos pomenute neformalne institucije staroj subverzivnoj strategiji rastakanja i uništavanja nacija, njihovih država, ekonomija, kultura, sistema vrednosti uopšte na kojima počiva jedna nacija. (Sa velikim uspehom ova se doktrina kao ,,kontrola dezintegracije’’ danas veoma uspešno primenjuje nad Srpskom nacijom, ali, više ili manje primetno, i u svim ostalim evropskim državama.)
Po rečima direktora Projekta Ričarda H. Ulmana Projekat osamdesetih predstavlja ,,najopširnije pojedinačno istraživanje i proučavanje koje je Savet za inostrane odnose ikada preduzeo u svojoj pedesetpetogodišnjoj istoriji’’.5.)
U svojih 25 tomova i preko 40.000 stranica – Sic! ova grandiozna studija (pod rukovodstvom Henrija Kisindžera, Sajrusa Vensa, Tiodora Hesbera, Pola Volkera, Ričarda Ulmana i gđe Mirijam Kemp) istražuje metode i koncipira akcije preko kojih bi se omogućilo efikasnije uspostavljanje Novog svetskog poretka, naravno po ko zna koji put, u formi Globalnog društva.
Praksa ideološkuh tehnika kojima se rukovodi SIO u predočenom Projektu svodi se na redefinisanju svih bitnih civilizacijskih vrednosnih pojmova u okviru ekonomije, prirodnih resursa, energije, svetskog mora, kao i prava korišćenja morskog dna, kosmosa, trgovine, hrane, pitke vode, pravosuđa, ratova i sukoba, oružja i vojske, religije, kulture, zdravstva, prosvete, komunikacija, kao i ljudskih prava, i mnogih drugih pojmova.
Projekat osamdesetih nije ništa drugo do uspostava teorijskog osnova za novu prodaju starih iluminatskih ideoloških zamki neupućenoj javnosti.
Suštinu prevare Projekta osamdesetih čini nakazno izvitoperena upotreba koncepcije ljudskih prava koja se ,,proširuje i nadgrađuje’’ idejom ljudskih potreba. Tako je pojam ljudskih prava ,,obogačen’’ krajnje diletantskom idejom da ljudi imaju ,,pravo’’ na ono što im treba.
Kompletna tehnika izložena u knjizi Proširenje i učvršćivanje globalnih ljudskih prava, autora Horhe I. Domingez, Najdžel S. Rodli, Brus Vud i Ričard Folk (svi u okviru Projektu osamdesetih) u osnovi podrazumeva pojednostavljeni stav da su ljudska prava, prava ljudi na zadovoljenje svojih egzistencijalnih potreba i da je obaveza države da ih obezbedi. Ukoliko država nije u stanju da ispuni potrebe svojih građana dozvoljena je intervencija ,,međunarodne zajednice’’ kako bi se država ,,prestupnik’’ prisilila da ostvari ljudska prava svojih građana.
Svetlo predočenog ne krije toliko zalaganje za jedan globalni komunistički sisitem (Globalno društvo kao planetarni gulag u kom su svi jednaki i ravnopravni i naravno ,,zbrinuti’’) u kojem država sve poseduje i svakoga kontroliše, te i da vrši podjednaku distribuciju dobara bez obzira na to ko ih je stvorio, dakle, bezočnu pljačku, koliko krije nameru da ljudska prava kao Ustavom garantovane ljudske slobode budu zamenjena privilegijom ljudske slobode pri čemu bi državni aparat (naravno) imao poslednju reč. Za razliku od Ustavnih prava koja se ne mogu opozvati , privilegije se veoma lako mogu ukinuti, sa istom lakoćom sa kojom se i dodeljuju.
Potpunije sagledavanje izrečenog nalazi svoju potvrdu u oceni američkog Kongresa koji je još daleke 1973.g. ocenio da je pitanje ljudskih prava jedna od ,,osnovnih strateških tačaka’’ američke politike za uticanje i pritiske na veliki broj zemalja i jedna od osnovnih poluga za širenje američkog uticaja.Od vremena Reganove i Bušove administracije ,, unapređenje demokratije i ljudskih prava u svetu nisu samo moralni imperativi već i strateški pristup učvršćenju nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Država’’.
Od I rata u Zalivu, početkom devedesetih, najznačajnije operacije američkih trupa u drugim zemljama bile su ,, Morski anđeo’’ u Bangladešu, ,,Pružiti utehu’’ u Iraku, ,,Vratiti nadu’’ u Somaliji, ,,podržati nadu’’ u Ruandi, ,,Milosrdni anđeo’’ u Srbiji. Prema američkim izvorima, svrha tih operacija nije bila da se ,,uspostavi mir ili pravda’’, niti pak da se ,,zaštite nacionalni interesi SAD’’ već da bi se ,,održavale vrednosti kao što su sažaljenje, saosećanje, milosrđe i samilost’’. Sve pomenute vojne operacije po svom opredeljenju bile su humanitarnog karaktera.
Za potrebe ovih ,,plemenitih i blagih svojstava’’ u mojoj zemlji (Srbiji) nedostajale su žrtve kako bi, posledično, mogla i da se štite njihova ljudska prava. Sistematsko bombardovanje Srbije bilo je neophodno opravdati moralnom obavezom Amerike i NATO alijanse. Otuda je količina propagande korišćene u ovoj agresiji od prvog do poslednjeg dana konflikta, apsolutno bez presedana. Svakom iole obaveštenom posmatraču bilo je jasno da je to gomila laži. Prikazivana su zverstva u propagandne svrhe. Stratezi NATO, pri tom uopšte nisu bili motivisani humanitarnom brigom, što se pokazalo kad su odbili da prihvate izbeglice u svojim članicama, i kada su ciljno bombardovali izbegličke kolone albanskih civila. Bila su im potrebna ubistva da bi opravdali bombardovanje, a da pri tom nikada nije objašnjeno (evropskoj javnosti) da je najveći broj ubistava posledica NATO bombi. Što su više mrtvih mogli da prikažu to su više opravdavali potrebu za bombardovanjem. Cilj ovih nastojanja bio je da se srpski narod prikaže kao monstruozan, pripisujući mu sopstvene zločine. Rasizam najgore moguće vrste.
Ništa bolje nije prošao ni Irak ni Avganistan, a istovetna sudbina nadvija se nad Pakistanom, Sudanom i Zimbabveom koji su izdvojeni kao žrtve prvog Obaminog mandata.
Ilustracije radi, ,,zaštita ljudskih prava’’ u Avganistanu izvršena je na krajnje kriminalno-bizaran način: preko noći su vršena masovna sistematska bombardovanja kuća i gradova od blata (uzgred, na Avganistan je bačeno i 4 (četiri) atomske bombe, ,,ali male’’- kako je to pravdao američki ambasador u OUN-u kada je njegova država prozvana po tom pitanju), da bi preko dana ti isti bombarderi demonstrirali američku humanost – bacanjem hrane iz aviona, kojoj je istekao rok upotrebe i koju niko nije mogao da koristi jer se prosipala i raspadala zajedno sa ambalažum budući izbacivana sa velikih visina.
Otuda je samo za neupućene mogao da bude iznenađujući cinizam ,,Slobode za Irak’’ – naziv drugog ratnog pohoda na Irak, pod kojim se i danas odvija sistematsko razaranje Iraka i svakodnevno nizanje zločina nezabeleženih u ljudskoj istoriji. ,,Zaštita ljudskih prava’’ u Iraku tako je svoj vrhunac dosegla u monstruoznim mučilištima poput zatvora u Abu Graibu.
Projekat osamdesetih ovim omogućuje jednoj šačici, ili čitavom odredu internacionalista, ohrabrenih hibridnim izgledom između apostola i vojnika, da preko vlade SAD, EU i Saveta bezbednosti OUN-a, propovedaju novi i diskriminacioni poredak izabranih, ali poredak koji je, istovremeno, visoko istakao humanitarne principe, dok je, sa druge strane, zanemarivao stvaranje i očuvanje međunarodnih institucija kojima je po definiciji obavezan da služi. Ova neformalna grupa moćnika vatreno osuđuje zločine koji su se dogodili, naročito one koji će se tek dogoditi, dok istovremeno sabotira sve međunarodne i sudove nacionalnih država koji bi mogli da izvedu na optuženičku klupu njihove misionare i podstrekače sukoba pod izgovorom da oni ,,dolaze iz demokratskih zemalja koje su nesposobne za zločin’’ što njihova zlodela pretvara u čistu obmanu.
Projekat osamdesetih tako obezbeđuje, preko zloupotrebe koncepta ljudskih prava, imperijalnu doktrinu koja ukida postojanje pitanja kriterija po kome je nešto pravo ili nije. Ako se i donose pravila, ona se donose ad hoc pri čemu nema vezivanja za njihov sadržaj već isključivo za donosioca pravila. Ilustrativan je primer Haškog tribunala, tzv. Međunarodnog Suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi, koji sam donosi pravila po kojima sudi i ukida ih onda kada optuženi pokuša njima da se koristi.
Državni sekretar Klintonove administracije, Madlen Olbrajt (značajna, između ostalog, i po tome što je u međunarodnom pravu promovisala ,,standard štapa i šargarepe’’) iz konteksta vladajuće političke ideologije, ideologije Projekta osamdesetih, na najautentičniji način svedoči predočeno, kada iznervirana primedbom (na sednici SB OUN-a) da to što govori nije istina, sa retko oholom stupidnošću preti čitavoj planeti: ,,Šta je istina? Istina je samo ono što kaže Stejt Department!’’ Potpisniku ovih redova daleko istinitijom tvrdnjom čini se da je istina na nekom drugom mestu. Na pr. u Abu Graibu, ili Gvantanamu.
Bez obzira na to što nam cinizam svega ovde izloženog može biti odvratan, njemu se ne može osporiti izvesnost da funkcioniše kao autentična politička realnost. Često je dovoljno zagledati se u rad nacionalnih vlada i njihovih političkih odluka pa da se jasno uoče ,,novine’’ koje su u suprotnosti sa nacionalnim interesima država, a na kojima se insistira po nalogu ideologije Projekta osamdesetih.
U pitanju je dakle Projekat par excellence kojim se prikriveno ali sa tvrdoglavom upornošću zasniva ropstvo ne smo mog, Srpskog naroda, nego i svih ostalih naroda Evrope u prvom redu unošenjem što više zabune i konfuzije u svakodnevni život. Legalizacija prava na izopačenost svake vrste, a sve sa namerom da se uništi moralno zdravlje i duhovna higijena evropskog čoveka u ime zaštite ljudskih prava koncipira u nacionalnim zakonodavstvima državno pravnu zaštitu rasnog mešanja, homoseksualizma, narkomanije i verskog otpada u osnovi satanizovanih zajednica. Istovremeno u potpunosti opravdava ugnjetačko mešanje liberalnih zvaničnika na svakom polju života građana a posebno u oblasti njihove ekonomije, medija i socijalne zaštite.
Ideologija ,,ljudskih prava’’ veoma je opasan psihosocijalni patogen koji se hrani opštom konfuzijom i nametnutim haosom u svim oblicima života. Konfuzija je otrov koji parališe naciju. Ostati u stanju zbunjenosti znači biti neaktivan, biti drogiran, i omogućiti ustoličavanje mržnje koja predstavlja srž liberalne humanističke filozofije.
U odnosu na ovu ideologiju evropski čeovek nema pravo da se pogađa ili da pravi kompromise. U protivnom počinio bi neoprostiv zločin prema sebi i svojoj budućnosti. Svako normiranje ili propisivanje ljudskih prava iskazuje se kao realna opasnost svođenja Ustavom garantovanih prava slobodnih ljudi na privilegiju ljudskih prava i sloboda. A privilegije su veoma često kratkotrajne, uglavnom neobavezujuće po donosioca i obavezno zavise od mislosti vlasti.

______________________________

1.)Virginia Bill of Rights od 12. 06. 1776.(Član 1: : Svi ljudi su po prirodi slobodni i nezavisni na isti način i posjeduju određena urođena prava, koja oni svom potomstvu ne mogu oduzeti nikakvim ugovorom, čak i ako uspostave neku državnu vezu, i to uživanje u životu i slobodi, sredstva za sticanje i posjedovanje imovine i stremljenje ka sreći i sigurnosti.)
2.)Deklaracija Američke nezavisnosti (04.06.1776.) (...)Mi smatramo da su ove istine same po sebi razumljive, da su svi ljudi isto nastali, da su od njihovog stvaraoca "opremljeni" posebnim neotuđivim pravima u koje spadaju život, sloboda i težnja ka sreći.
3.)Povelja o ljudskim i građanskim pravima Nacionalne skupštine Francuske (26.08.1789.) (Član 1: Ljudi jesu i nakon svog rođenja ostaju slobodni i jednakopravni. Socijalne razlike smiju biti obrazložene samo u smislu opće koristi. Član 2: Cilj svakog političkog udruženja je održanje prirodnih i neotuđivih ljudskih prava. Ova prava su sloboda, privatna svojina, sigurnost i otpor ugnjetavanju. Član 4: Sloboda se sastoji u tome da svako može činiti sve što ne šteti nekom drugom tako da ostvarivanje prirodnih prava svakog čovjeka ima za granicu samo osiguranje jednakih prava i za ostale članove društva.)
4.)Opšta deklaracija o ljudskim pravima OUN (10.12. 1948.) (GENERALNA SKUPŠTINA OUN PROGLAŠAVA: Član 1: Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima… Član 3: Svako ima pravo na život, slobodu i ličnu bezbednostost.)
5.) Osnovan 1921 od strane J.P.Morgana i još nekoliko internacionalnih bankara. Ova privatna Rokfelerova Kominterna danas broji preko 3000 članova koji čine gornji ešalon američke politike, ekonomije, prava, bankarstva, nauke...

Вести:Ухапшена млада анархисткиња Сања Дојкић (1990)

"Не шће мене, поможе Турчину.

"Плану Јуже, како огањ живи,

Викну Јуже ђеце деветоро:

"Повадите ноже деветоре,

"На комате кују искидајте.

"Силна ђеца баба послушаше,

Те на своју сестру кидисаше,

Ал' је не да Страхинићу бане,

Шуревима ријеч говораше:

"Шуре моје, девет Југовића!"

Што се, браћо, данас обрукасте?

"На кога сте ноже потргнули?"

Кад сте, браћо, ви таки јунаци,

"Камо ножи, камо ваше сабље,

"Те не бисте са мном на Косову.

"Да чините с Турцима јунаштво,

"Десите се мене у невољи?"

Не дам вашу сестру похарчити,

"Без вас бих је могао стопити,

"Ал' ћу стопит' сву тазбину моју,

"Немам с киме ладно пити вино;

"Но сам љуби мојој поклонио.

"Помало је такијех јунака,

Ка' што бјеше Страхинићу бане.

Изјава поводом потпуно исправне одлуке Окружног суда у Новом Саду о праву и Срба на свој језик са својим писмом.

Драгољуб Збиљић,
председник Извршног одбора Удружења „Ћирилица“

СРПСКИ ЛИНГВИСТИ СУ ДАНАС ЈЕДИНИ КРИВЦИ
ЗА НAСТАВАК ФАШИСТИЧКОГ ОДНОСА ПРEМА ЋИРИЛИЦИ

Из историје фашистичког односа према српској ћирилици, због скученог простора за српско писмо, подсетићемо само на двојицу затирача српске ћирилице, а њих има много. Својевремно је неки генерал аустроугарске војске из времена окупације Босне и Херцеговине 1878. изјавио: „Треба Србима ћирилицу као борбено средство учинити неупотребљивим.“ То јасно значи – забранити им је. После 63 године од тог времена поглавник Анте Павелић је, само десет дана од успостављања марионетске фашистичко-усташке НДХ 25. априла 1941. озваничио потписом Законску одредбу о забрани ћирилице на подручју те нацифирерске творевине.
Ово како се данас у Србији у средствима обавештавања 19. августа 2009. углавном писало о српском писму није ништа друго него наставак тог фашистичког односа према ћирилици. Сада је, према дневним сердствима обавештавања у Србији (изузецима свака част), узето као сензација што је, ето, Окружни суд у Новом Саду једноставно применио актуелни Устав Републике Србије (Члан 10) и Закон о службеној употреби језика и писма и укинуо пресуду Општинског суда неком новом „фиреру“, како је навео, на пример, новосадски „Дневник“ 19. августа 2009. на 1. и 13. страни и наложио ново суђење. (Побогу, главни и остали уредници и новинари, да ли ви стварно знате шта говорите и пишете кад је реч о српском писму!?
Кад је реч о примени Устава и закона о службеној употреби српског језика и ћирилице, српска средства обавештавања у већини пишу сензационалистички, а понекад и фашистички. Зато изгледа као да је Динкић у праву што жели да их „устроји“ у неки, ако не „национални“, а оно у одговарајући „новинарски строј“ по свом „закону“. По изјавама новинара он, у ствари, жели да их „уштроји“. Ако он суштински жели да их од сваког новинарског „њушкања“ по истини ушкопи, наравно да би то било погубно по српско друштво, а ако заиста хоће да се међу новинарима и њиховим уредницима уведе већи ред, не може му се оспорити добра намера. Како ми у ту његову намеру нисмо довољно упућени, али ни сигурни, за сада одустајемо да говоримо о његовим циљевима, јер их не знамо. Он се о њима углавном није превише изјашњавао.
Српска (мислимо, наравно, на она у Републици Србији) средства обавештавања мало знају. Новинари су, познато је, опште незналице – свезналице. Много знају, а много и не знају. (А и ми смо се дуго бавили новинарством, али смо се бавили дуго и струком – српским језиком и писмом.) Средства обавештавања, нажалост, у већини – бар како о томе пишу и на ком писму српским језиком пишу – не знају да морају у избору писма српског језика да поштују народ и његов актуелан Устав (Члан 10). Редакција мањине средстава обавештавања то знају. Већинаљ не зна па излазе на страном писму (хрватској латиници). Новинари и њихови уредници, од главних па надаље, у већини не знају на ком писму треба у Србији да излазе њихове новине на српском језику. Они још мисле да „српски језик има два равноправна писма“, а не схватају да је то важило за „српскохрватски језик“ који не постоји већ двадесетак година. Они такође не знају да би се могло и кинеско писмо преуредити за српски језик, а не само хрватска латиница, тзв. гајевица. Међу Србима и српским новинарима још се говори о „равноправности писама“, па чак и „богатству двоазбучја“ (највећи поклоник том изуму који још само што није номинован за Нобелову награду јесте српски лингвиста англиста Ранко Бугарски), а српско писмо је и данас често, једино на свету, не национално, него „националистичко“, не само „застарело“ и „сељачко“ него и „хегемонистичко“, не само „простачко“ него и „фашистичко“.... Користе се и даље сви атрибути и епитети из времена када су само Срби оптуживани за пропаст Југославије и за злочине, као да нико не зна да су пре Срба Југославију почеи да пале најпре други и споља и изнутра и као да су жртве тог паљења само други иако су само Срби одасвуда изван Србије први и последњи изгањани право у Србију и као да никога не занима зашто и данас не могу да се врате на своја (лична) огњишта, на своју личну имовину.

За новинаре је ћирилица – сензација!

Да су средства обавештавања и даље стварно неуморна у претеривању, трци за ефектима и сензацијама, а не за објективним (истинитим) обвавештавањима грађана – доказ је готово сва штампа у Србији од 19. августа 2009. године. Поводом једне потпуно исправне одлуке новосадског Окружног суда који је оптуженом Горану Давидовићу, „неформалном вођи неонацфистичке организације ,Национални строј‘“, како наводе многе новине, укинуо претходно донету некакву пресуду, јер је тај Новосадски окружнуи суд само исправно разумео да се ваљда, Устави и закони доносе да би се уважавали, а не да би били и даље, као у време Броза и комуниста, мртво слово на пипиру, како је то у стварности и данас често, бар кад се тиче уставне одредбе о српском језику и писму. И уместо да новинари и уредници схвате прворазредну важност што је Окружни суд у Новом Саду први разумео да се ниједном оптуженом не може због оптужбе чак ни за „увезени“ у Србију тобожњи „неофашизам“ (то се мора доказати, па онда пресудити) достављати судске исправе и пресуде на туђем језику и писму. То јест, да је елементарно исправан поступак у суду и на суђењу да се мора уважавати свако право оптуженика, па и основно људско право на његово писмо. Уместо да штампа једноставно напише истину да је Окружни суд у Новом Саду укинуо претходну пресуду зато што је она написана антиуставно и противно том основном људском праву и оптуженика на свој језик и писмо, уредници и новинари дали су овакве наслове поменутог дана 19. августа 2009: (најблаже, на пример) Политика („Укинута пресуда Давидовићу због списа на латиници“, стр. 09), Вечерње новости („Пресуду срушила латиница“, стр. 30), Danas („Latinica ukinula presudu“, str. 4), најгоре се понела Borba („Fašiste osuđuju samo na ćirilici“, str. 1), а још горе од најгорег новосадски Дневник („Фирера од плаћања спасла латиница“, стр. 1. и 13).
Последња два наслова су најгора и најопаснија зато што су, очигледно, преузели улогу Окружног суда у Новом Саду, па су они донели хитну, пре коначне судске пресуде, „пресуду“ да је оптужени и „фашиста“ и „фирер“, као да је он убио у Дахауу неколико милиона људи, или да је он у Јасеновцу убио цео један овећи град Срба, Јевреја и Цигана (сада би се рекло политички коректно Рома,н али таџда Рома још није било, него Цигана!) , а то што он, ипак, за разлику од стварног фирера (Хитлера, ако се сећамо Немачке из Другог светског рата) није убио ниједног човека, уредници новина и новинари ваљда гатају да ће он то у будућности стварно неизоставно урадити, па га треба за могући злочин и пре „злочина“, за сваки случај, је л да, осудити! Дакле, Динкићу, ако стварно имаш намеру да заведеш ред у новинама да уредници и новинари обавештавају истину, а не да доносе судске одлуке и пресуде, свака ти част, а ако хоћеш да „устројиш“ и „уштројих“ истину, мани се ћорава посла!)

Проблем затирања ћирилице постаје опасан!

Све и то говори да је потпуно тачно оно што смо у својој књизи Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћири,лицу (Ћирилица, Нови Сад, 2009, на 862 стране) написали – да је ћирилички проблем међу Србима и у српском језику нарастао дотле да постаје врло опасан и да загађује све што је нормално у вези с једним народом, његовим језиком и његовим писмом. Да ли ико може замислити да у Хрватској, на пример у суседству, или у Енглеској, мало даље од нас, неки суд прихвати судске списе, на пример, за „хрватски језик“ на ћирилици у Хрватској, или да се оптуженику достављају списи на енглеском језику, а на арапском или јапанском писму у споменутој Енгелској? Или у било којој престижној земљи на свету да се неком оптуженику достављају списи из суда на неком другом, а не на његовом језику и писму. (Па Шешељу је и хашки суд ипак уважио право да му већину списа доставља на српском језику и ћириклици.! Само Србима је данас у Србији још могуће да неки суд помишља да може свом „пацијенту“ да даје „лек“ на туђем писму. Давидовићу је, ма за шта да је био оптужен, хрватска (као и било чија друга) латиница, арапско, кинеско, јапанско, италијанско, немачко, румунско, мађарско, албанско и било које друго писмо – туђе писмо. И ту се светла улога Окружног суда у Новом Саду у вези с његовом апсолутно исправном одлуком завршава. Можемо тај суд сви само похвалити због тога. А кудити га нико не би смео.

Међутим, како су код нас из времена комунизма навикли да се други изван суда политички, боље речено политикантски, мешају у судске одлуке и пресуде, све новине обавештавају да се поводом апсолутно исправне одлуке Окружног суда у Новом Саду јавила из Новог Сада некаква ПЛО или НВО, беше, тачнјије, замислите нека Коалиција невладиних организација „Грађанска Војводина“ (као да Војводина није у саставу Србије која је, као и све европске државе национална држава српског народа, али и свих осталих народа који у Србији живе!) са захтевом да некакав Високи (не знамо колико висок, ваљда до неба!) савет правосуђа „преиспита одлуку Окружног суда у Новом Саду“ само зато што се држао Устава (Члана 10) и Закона о служнбеној употреби језика и писма. С истим захтевом већ се истог дана огласила чак и министарка из српског Министрства правде Снежана Маловић, која је најавила преиспитивање такве судске одлуке. Шта има сада ту толико да (се) то преиспитује кад сви могу зачас да завире у Устав (Члан 10) Србије и – готова посла. Али њих, очигледно не занима Устав Србије, а и када је у праву Срба на нешто, одмах им је то, изгледа, сумњиво, па траже да се преуиспитује. Да је Хрвату или мађару тзакинуто њихово латинуичко писдмо, наравно да не би никоме пало на памет да нешто „преиспитују“ тада. А и не би ни требало, наравно, Право на свој језик и на сцвохје писмо у овој државгуи имају свуи, па и Срби. Е кад Срби имају право на нешто, све мора да се „преиспитује“! Скандалозно заљиста! Уместо да сви упуте Окружном суду у Новфом Саду речи хвале за такву опоптуно исправну одлуку, сви се нешто чуде и врпоље, па одмах и грде! Окружни суд у Новом Саду једноставно се морао држати Устава Србије јер није прошла из Статута сурогата од државе Аутономије Војводине у Члану 26. о враћању „еравноправности писама“ и „богатства двоазбучја“ на тај начин што можеш избацити ћирилицзу из употребе као у време комунизма и као да писма могу бити међусобно равноправна. Писма се, наравно, међусобно само искључују једно друго, а немају никакве могућности да буеу равнмоправна, а равноправни су Срби једино ако им не извациш то писмо на које по Уставу и основном људско праву и они имају праву. Међутим, некима се не свиђа Устав Србије, па би хтели да га смени у Вовјодини неодобрен јер је антиуставан у много чланова Статут АПВ, а нарочито и очигледно у Члану 26. где Статут одређује различито писмо делу једног исто9г народа. Па на то нема право нико, па ни „свети Статут“ АПВ!

Нико као српски лингвисти!

Али, сва ова (страшно непријатна и потпуно непотребна у другм нормалним државама) прича о пераву Србва на свој језик са својим писмом не би уопште била потребна да једино још српски лингвисти не држе нестручно и нетипично отвореним питање писма српског језика у струци, у правопису, у граматикама и букварима српскога језика, у целокупној јавности и школству, пре свега, као да и даље постоји некакав „српскохрватски језик“. (Видећемо касније зашто су они данас једини кривци што је проблем српског језика и писма до те мере увећан да сви они који су стварни фашисти могу да српском народу у Србији једином желе да ускрате основно људско право на његов језик с његовим писмом.) Српски лингвисти су, дакле, то је превише очигледно, за све то данас једини кривци. Раније су били кривци и српски комунистички политиканти, а данас су једини кривци српски лингвисти јер се данашњи српски политичари у Србији, ваља признати, ипак не мешају више лингвистима у њихову науку и струку.
Ево како су и зашпто данас у вези с досад овде реченим једини кривци српски лингвисти.

Апсурдан правопис, граматике, буквари
и читанке у вези са српским писмом

Ћирилчки проблем Срба и њиховог[1] језика данас је доведен, може се слободно рећи, до апсурда. До бесмисла. Срби више не знају ни које је њихово писмо, односно писмо њиховога – српског језика. Школство се из времена југословенске „шуварице“, кад је реч о том питању, апсолутно ништа није променило.
За српска министарства културе и просвете данас овај проблем не постоји и та министарства, иако су најпозванија, не показују да тиме хоће да се озбиљно баве. Зато проблем двоазбучја, који су, на пример, хрватски лингвисти једноставно решили и формално и стручно у Правопису хрватскога језика (видети и њихов званичан Правопис из 2001) на проевропски и просветски начин (наравно, кроз једноазбучје), одмах на почетку сатирања Југославије, српски лингвисти не виде ни данас тај озбиљан проблем, па глупост двоазбучја за један народ и један језик од грудве снега већ нараста у лавину која ће увелико наудити само Србима, њиховој куклтури, њиховом макар минималном јединству и, понајвише – српском језику.

Ми српски лингвисти – и мали (каквим себе из скромности, разуме се, сматрамо) и велики – изгубили смо морално право да се сада превише жалимо на државу због небриге о језику јер смо прокоцкали своју шансу да на време сачинимо нов и модеран српски правопис, граматике, уџбенике, читанке и букваре за српски језик – у свему важном довољно отклоњене од, погубног по српски језик и писмо – Новосадског договора о језику и писму из 1954, па нисмо стигли ни за готово две деценије од последњег формалног сепаратисања Хрвата из тзв. „хрватскосрпског језика“, као и српских муслимана а однедавно и Црногораца, да уместо старог правописа из заједничке језичке стандардизације, донесемо уистину нови српски правопис и споменуте уџбенике, читанке и букваре,
а не да шминкамо непреживели Правопис српскохрватскога језика из 1960. и (само преименовани претходни) Правопис српскога језика из 1993) и да вратимо српски језик једноазбучју и једноизговорности у стандарду у сагласју с праксом каква влада у целој Европи и у свем престижном свету, у свим престижним језицима. На друкчији, тј. на овакав начин – какав је у Правопису српскога језика (1993) примењен – решење питања писма кроз двоазбучје, што је изван целокупне европске и престижне праксе у свету, Срби морају – по једној од општих језичких законитости – изгубити и данашње последње остатке свог најсавршенијег писма у јавности и ићи ка крају у замени свога писма туђим. А то је, у нашим приликама, велика опасност да изгубе и назив свога језика и, у коначном, и свој језик.
[1] Српски лингвисти назив „српски језик“, који није био никако њихов предлог – и после већ две деценије од за њих невољног враћања том природном, првобитном називу – често замене својевремено смишљеним поклитикантским термином „српскохрватски језик“ који су они и 1999. године у Друштву за српскохерватски језик и књижевност описали као „никад ненаметан српским лингвистима, него је резултат њиховог научног уверења о идентитету српског језика“ (в. Школски час српскохрватског језика и књижевности, број 4/1990, стр. 72).

Вести: Медведев у октобру у Београду

Жуков на гробу Врангела

Октобар је '44 , улазиш у Београд;
Иконе су ти на тенку тек од Волгограда,
одликовани царски подофицире;
Коме ћеш прво?
На Ташмајдан,
где чека те црква и гроб рођака,
коме си с рамена скинуо руско небо;

Сад си слуга већи од оца,
коме је бојар и звоник држао небо;
Звоника немаш , сељачки сине,
сад' ти је цело руско на глави;

У Берлин си ушао на имендан;
Рођаци те нису дочекали,
сви су били мртви без гроба,
руско небо није било за свакога

Р.Д.