МИШЉЕЊА: Опорезован фашизам

Ценовник фашистичког асортимана, донет законом у петак 29.05.2009 , омогућио је грађанима Србије да коначно на законит начин , почну да користе фашистичке симболе без страха од затворских санкција, плаћајући за своју чудну потребу, цену од 5 хиљада до милион динара.

Овим ценовником ће се регулисати и употреба ових симбола код оних грађана који осећају анимозитет према њима, тако што ће им бити омогућено да као у земљи порекла овог закона Немачкој, плате прекршајном казном истицање прецртаних фашистичких симбола. 1 )
Предлагач овог ценовника није следио европски ценовник ових услуга, већ је цену прилагодио куповној моћи грађана Србије, чиме је омогућио сваком средње имућном грађанину (по класном пореклу потенцијалном фашисти) да ову цену не плаћа натурално у затворским данима, већ у ,,ситним" парама. 2)
Доношењем овог закона , очекује се да ће на слободу из сомборског затвора бити пуштен студент Миодраг Стефановић (који се за разлику од Давидовића савесно одазвао позиву државе), који је на трибини 9. новембра 2005 отвореним дланом поздрављао своје окупљене сународнике и колеге АНТИФА убеђења.
На суђењи осуђени се бранио констатацијом ,која је историјски и логички утемељена, да се наведени поздрав може користити само према пријатељима и да из самог значења појма ПО-ЗДРАВ проистиче позитивна порука према ономе ком се упућује.
Затворска казна од 6 месеци због ПО-ЗДРАВ-а која је почела да му тече од од 1. априла (свака симболичност је случајна) ове године , постала је безпредметна доношењем овога ценовника.

1)Nemački sud osudio prodavca antinacističkih majica i bedževa, na kojima je kukasti krst precrtan crvenom bojom.
Sudija u Štutgartu Volfganf Kelmer je osudio prodavca zbog mogućnost popularisanja kukastog krsta, 60 godina posle Drugog svetskog rata.

"Masovna prodaja bi mogla da podriva status tabua svastike", ocenio je Kelmer.

Prema nemačkom zakonu, za izvođenje nacističkog pozdrava i nošenje nacističke uniforme i svastike, kazna je novčana ili do tri godine zatvora.

2) Osuđeni prodavac (32), koji je prodavao ANTIFA majice i bedževe preko interneta, kažnjen sa 3.600 evra. Sud je naredio i zaplenu robe. 30. septembar 2006. Izvor: Beta

БИОГРАФИЈА: РОКАЈ СНИМАЈ

Policija je ubrzo privela Trivunca i još nekoliko ljudi koji su se tu zatekli, među kojima i reditelja Želimira Žilnika, koji je sa snimateljem snimao događaj. Barović je rekao da su Žilnik i njegov snimatelj kasnije pušteni. „Trivunac je osuđen zbog navodnog remećenja javnog reda i mira“, kazao je Barović. On je sudiji preneo da Vrhovni sud SAD u sličnim situacijama nije osuđivao ljude za remećenje javnog reda i mira, jer se paljenje zastave u SAD smatra izražavanjem mišljenja. DANAS 21.05.2009

КОНРАД ЖИЛНИК ОТАЦ ЖЕЛИМИРА ЖИЛНИКА

Рођен је 16. фебруара 1919. године у Капљој Васи, у Словенији. Његов отац Виктор је био столар, али без сталног запослења. У потрази за послом, породица Жилник се 1936. године преселила у Ниш, где су се његови родитељи запослили у војној кројачници.

Са радничким покретом Конрад се упознао још у раној младости, јер су му родитељи, као радници, били чланови радничког покрета.

У партизанима 1941 упознао се, а потом и оженио, са Милицом Шуваковић, партијском активисткињом из Земуна и борцем Топлочког НОП одреда. Милица је касније ухапшена у Прокупљу и одведена у логор на Црвеном крсту у Нишу, где је и стрељана крајем 1942. године. Конрадов и Милицин син, Желимир Жилник, рођен у нишком логору 1942 године.

Као члан Окружног комитета КПЈ за Ниш радио је на терену Толице. Са Јабланичким НОП одредом, учествовао је у нападу на рудник Леце. Тада је, обучен у униформу немачког војника, ушао међу Немце и побио неколико војника, чиме је много допринео извршењу ове акције.ОК КПЈ за Ниш га је крајем новембра 1941. године, упутио у Озренски НОП одред да поново учврсти одред и оспособи га за даље акције, пошто је у претходним борбама погинуо читав командни састав Одреда. Фебруара 1942. године, Одред је нарастао на 60 бораца, а Конрад је постао командант. Са Одредом је учествовао у многим борбама: нападу на жандармеријску станицу у селу Ражањ; борбама са четницима у селу Попчици и код Пирковца; борбама са Бугарима, четницима и љотићевцима у Белом Потоку и на Црном врху; уништавњау рудника угља код Сокобање; покушају атентата на среског начелника у Књажевцу; ликвидацији четничког Штаба код Параћина и др.

После формирања Тимочког партизанског батаљона, Конрад је напустио функцију војног руководиоца и као члан Окружног комитета посветио се политичком раду на терену. Крајем 1943. године, заједно са батаљоном, отишао је на подручије Пирота где је наставио рад Душана Тацковића Срећка и припремао оснивање народног одбора и других антифашистичких организација. По завршеном послу, почетком 1944. године, са још пет кренуо је назад. Код села Пајеж, су их, 27. фебруара, опколили четници и бугарски војници. При покушају да пробију обруч, Конрад је тешко рањен и заробљен. Четници су га потом пренели у село Козје,где су га 4. марта 1944. године стрељали.

За народног хероја проглашен је 27. септембра 1953. године.

ДОДАТАК :

Брозово наређење: 8.Треба развити партизанску делатност у читавој Србији. Реорганизовати партизанске јединице треба вратити на њихово подручје. Треба чистити терен од окупатора, Недићеваца и разних четничких банди. При томе треба избегавати фронталну борбу и придржавати се партизанског начина ратовања.
(Зб.НОР, 1/2-7)

Овакву директиву је примио и Конрад Жилник и кренуо на њено извршење.
Сумња се увукла у све, па чак и на недужне партизане који су са 7 четника побегли из логора на Црвеном Крсту 12.фебруара 1942. године. Одбегле четнике су прихватили мајори Добривоје Маринковић, Драгутин Кесеровић, потпуковник Милутин Радојевић, поручник Предраг Стефановић и многи други. Једног од побеглог логораша, Радомира Вукашиновића примио је у своју јединицу капетан Предраг Раковић, а капетана Ивана Вујисића је примио са добродошлицом поручник Душан Ђорђевић, тајни сарадних ДМ из Житног Потока. Ни длака са главе није хвалила четницима, а шта је са партизанским бегунцима? Уместо спаса, дочекао их је Жилников комунистички суд и осудио да су шпијуни партизана који раде за Немце. И тако, уместо немачких, снашли су их комунистички рафали. Смрт нису могли да бирају. Жилник је прочистио партизанске логораше који су побегли са Црвеног Крста, као председник комунистичког револуционарног суда и то стрељањем следећих лица:

1.Станко Симеуновић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје. Делио је исту кору хлеба са четницима у логору (прим АД).

2.Милош Јовановић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.

3.Миланко Костић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.

4.Илија Никлић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.

5.Јован Бојиновић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.

6.Вукашин Обренић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.

Недићевци су нашли пострељане партизане и сахранили их у селу Церје, док је Жилникова дружина побегла. (ИаН, 1/287) Жилник се није предавао.

У атару села Церје стрељао је партизана Божидара Митића и Миодрага Денића. (Драгољуб Мирчетић, Озренски НОПО 1941-1943, Ниш, 1979, 326) После бекства једне групе партизана из одреда, Жилник је стрељао на Каменичком Вису Чедомира Радојковића. (Исто, 327)

Од Жилникових злочина се тресао читав Алексиначки крај. У црно је завио мирно село Бујмир тако што су његови бандити побили 9 недужних сељака које су осумњичили као виновнике убиства Алексе Маркишића. Без суда и пресуде у Бујимирском потоку се нашло 9 тела.

Драгољуб Мирчетић пише „Убијено је десетак непријатељских доушника (Бујмир, Вукашиновац, Брадарце и Рутевац)“ (Исто, 173) И село Тијовац је завио у црнину Под оптужбом да му Тијовчани нису наклоњени и да симпатишу четнике,стрељао је следећа лица:
1.Виден Голубовић, припадник сеоске милиције, убијен у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942. 2.Светолик Арсић, припадник сеоске милиције, убијен у селу Драјинац 9.јуна 1942. 3.Чедомир Митић, припадник сеоске милиције, убијен у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942. 4.Загорка Митровић, домаћица, убијена у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942.
5.Живојин Гојковић, сељак, убијен у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942.
6.Владимир Радоњић, кмет, убијен у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942.
7.Ратомир Марјановић, кмет, убијен у Тијовачкој Шуми 9.јуна 1942.
8.Кривалинка Гајић, домаћица, убијена у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942. (ИаН, 1/125)
Жилник није мировао. Драгољуб Мирчетић пише о стрељању заробљених четника око Васиљских појата: „Биланс ове акције био је ипак, веома успешан. У борби је погинуло 14 четника и жандарма (лаж-прим АД), а 20 је заробљено и касније стрељано.“ (Исто, 206)

Дакле, Жилник већ на души има преко 30 ликвидираних. Његови убилачки нагони не престају. Жилник сумња и на проверене партизане. Из писма Десимира Јовановића Чиче читамо: „Мартин Никезић Машан је изјавио спремност да буде борац одреда, стављен је на пробу...“ А Мирчетић пише: „Крајем 1943. партизански суд је Никезића осудио на смрт и стрељао“ (Исто, 212)

Жилник је сумњао и на проверене партизанске јатаке који су га хранили. Мирчетић пише и наставља да разоткрива Жилникове злочине: „Тога дана партизански суд је саслушао Жарка Пајкића из Јошанице који је једној групи партизана дао хлеб, а касније обавестио квислиншке власти“ (Исто, 216)
И недићевци су писали о Жилниковим злочинима. Ево извода Нишке команде СДС од 14.јула 1942: „У ноћи између 4/5 јула о.г. комунисти из села Малче, среза Нишког одвели су сељаке Живковић Добросава, Коцић Живојина, Вучковић Чедомира, Динић Миодрага и стражара СДС-војника Величковића. Живковић Добросаву успело је да побегне, док се за судбину осталих ништа није сазнало сем за Коцића, чији је леш нађен изван села.“ (Зб.НОР, 1/21-35)

Жилникови партизани су палили и куће сељацима. Мирчетић каже: „Партизани су убили за одмазду деловођу из Зубетинца, главног издајника и кривца за Мичуринову смрт и запалили му кућу“ (Исто, 274) Тако је Жилник завио Алексиначки крај у највећу црнину. Да не останемо дужни, партизански истраживачи су тражили убиства четника ДМ у Алексиначком срезу од 1942-1944 и нашли бројку од 26 убијених (ИаН, Фонд „КОЗАРА“, кутија број 2, нерегистровани документ)

Жилник и његова дружина је само у овим поменима ликвидирала око 40 људи, а да не говоримо за Топлицу где је жарио и палио са усташом „пуковником“, да не говоримо за стрељање недужних сељака у Вукашиновцу итд. Овог злочинца снашла је рука правде. У покушају да се домогне бугарске границе код Тимока, ухваћен је од Сврљишких четника, осуђен и ликвидиран. На који начин, потпуно је небитно јел и он није бирао начина како да ликвидира своје противнике.

http://www.pogledi.co.yu/diskusije/viewtopic.php?t=6468

ИЗ ШТАМПЕ: АНАРХО-УДБА

Деда радио тајно, унук ради јавно

Акција и хапшење анархосиндикалисте Ратибора Тривунца, који је спалио заставу САД, обавезује нас да подсетимо на оно што је радио његов деда

У приче о хапшењу Ратибора Тривунца због паљења заставе САД у време посете Џозефа Бајдена, уплетен је и детаљ да је отац овог анархосиндикалисте у пословним односима с хотелским ланцем ,,Хајат”.
Када су већ медији довели у везу оца и сина, хајде да доведемо у везу и два Ратибора, деду и унука.
Ратибора Тривунца, старијег, упознали смо 1997, у време када је на страницама ,,Политике” објављиван фељтон Владимира Живанчевића ,,Један чудан живот у земљи Србији”. Његово узбудљиво сведочење изазвало је толику буру да су бројни читаоци пуна четири месеца на страницама нашег листа полемисали о Живанчевићевим тврдњама.
Приликом једног од наших сусрета у његовој кућици на Сењаку, већ је био у току зажарени дијалог домаћина и госта му, стаменог човека у годинама, кога нам је Живанчевић представио речима: „Упознај друга Белог, крвног побратима Николе Калабића. Свашта је тајно радио у животу, свашта зна, терам га да коначно проговори!”
Сретали смо се и касније, разговарали, а Ратибор старији није баш био спреман да оно што зна стави на папир. Прецизније, да нешто од онога што је већ написао обелоданимо у ,,Политици”.
Велика је то штета, јер су и јавност и историографија прикраћене за многе важне, непознате чињенице из наше новије прошлости, за сазнања о догађајима у којима је он играо важну улогу.
Као краљевски официр био је на служби у Ваљеву и када је 25. марта 1941. потписано приступање Југославије Тројном пакту. Демонстранти су изашли на улице а командант гарнизона је хтео да их заустави оружјем. Ратибор старији се одлучно супротставио тој идеји и спречио крвопролиће.
У Ваљеву је службовао и Никола Калабић, с којим се Ратибор старији крвно побратимио. Од Николе је добио на поклон каму у црним канијама, која им је и послужила у чину братимљења. Љубоморно ју је чувао и потанко описивао њен историјат, када смо га једном посетили у стану на Новом Београду, упознавши тада и његову супругу Теофанију, иначе Гркињу.
Њена велика пријатељица била је Гркиња Стела, удата за славног обавештајца Јосипа Копинича који је био венчани кум Ратибора старијег.
Када је после 1945. већ кренуо стазама дубоко законспирисаних акција, брзо је стигао у непосредну близину краља Петра I Карађорђевића. У униформи официра, Титов обавештајац је обављао и дужност краљевог ађутанта.
У тим годинама, неко од високопозиционираних, маштовитих официра Удбе, чак је смислио да и самог краља Петра I треба врбовати. Ова акција изгледа да је требало да се одвија баш преко Ратибора старијег, али је шеф свемоћне Удбе, Александар Ранковић, с Титовим знањем, ставио вето на замишљену операцију. Уз остало и зато што би кад-тад пукла брука да је Удба врбовала бившег југословенског краља.
Почетком педесетих Ратибор старији, друг Бели, имао је један суперповерљиви разговор у Београду с Титом и Ранковићем. Пошто је у Аргентини, што би се данас рекло, лоциран Анте Павелић, хтео је да на њега изврши атентат. Како би то урадио – интересовало је Тита. Ратибор старији је одговорио да ће операцијом променити лични опис, јер га познају у круговима ондашње политичке емиграције, а све остало је лако.
И сам Ранковић је био помало затечен, али га је претекао Тито. Одмахнуо је руком и рекао Ратибору старијем да то не долази у обзир, таман посла да због Павелића мења своје лице. Уосталом, југословенске службе имају довољно поузданих, спретних појединаца који ће Павелића скратити за главу. Што се Ратибора старијег тиче, нека настави да ради свој важни, тајни посао и даље.
Када се Ратибор Тривунац, старији, коначно вратио у земљу, почетком шездесетих, уследила је нека врста кампање, у медијима је постављано питање како један краљевски официр, емигрант, четник, итд, итд, може да се слободно шета, уместо да му буде суђено. Онда је то с највишег места заустављено.
Ратибор старији се посветио другим пословима, а у последњој деценији живота поверавао је хартији понешто из свог бурног живота и супертајних акција у којима је учествовао, или у њима имао главну улогу.
Дабоме, ови детаљи би чекали на објављивање да Ратибор Тривунац, млађи, ових дана у медијима није доведен у везу са својим оцем. Пошто се то догодило, сагласио се да га доведемо у везу и са његовим дедом и да ово сећање на друга Белог обелоданимо на страницама нашег листа.

Слободан Кљакић

ПОЛИТИКА 25.05.2009

ПАРТИЗАНШТИНА И НАЦИОНАЛНО

Сведоци смо сулудог оживљавања титоизма и жали за владавином овог „доброг“ католика и Хрвата из Кумровеца. Да ли смо ми Срби стварно толико разорени да не можемо схватити какво нам је зло нанео овај лакирани, нашминкани, нафарбани монструм и убица? Партизански покрет је у својој основи бољшевички и коминтерновски производ који је на самом врху непријатеља имао српски народ као колективитет и тако се је понашао и понаша и дан данас у својој натоизованој психологији данашњих властодржаца у Србији. Краљевина Југославија као блиски пријатељ монархистичке Русије је била савезник руских белогардејаца и избеглица из тог чудовишног експеримента совјетске и бољшевичке злочиначке психологије. Тај рат против Срба никада није обустављен ни до дана данашњег јер то мондијално чудовиште „владара из сенке“ које господари и Москвом, и Вашингтоном и Лондоном и које има сопствену армију под именом „НАТО“ војска већ деведесет година покушава да уништи српску државу и нацију.Неоспорно је да је православна и национална Русија наш једини савезник али нисмо видели и да ли је то политичка Русија који су сад представљају Путин и Медведев. Волео би да се то пријатељство види и на делу. До сада смо видели само како је из Београда склоњен амбасадор Алексејев који нам је искрено давао подршку и на његово место доведен мумифицирани кгб службеник. Ми треба да очекујемо подршку и заштиту од већинске Русије али је проблем што у Русији власт од 1918. године држи „одређена“ мањина. Реално када видим лице Романа Абрамовича пребогатог тајкуна од четрдесет година видим и право лице владајуће Русије и друге бољшевичке револуције коју су извели унуци првих револуционара у време владавине косооког Јељцина под геслом „пљачка, пљачка, пљачка...“ јер се је дедовина истрошила.Овај мали увод о претечама и идејним очевима наших партизана је слика како су се понашали и наши мањински револуционари углавном састављени од несрпских народа. Онако како је Русија окупирана тако је и прошла Југославија и Србија 1944. године а потом и 1991. Реално и сада већинском националном Србијом владају србомрсци и припадници других нација.Партизански или комунистички покрет блиски савезник хрватског усташког режима а потом и помагач у уклањању трагова њихових злочина и минимизирању српских жртава по принципу одговорности појединаца изједначавајући у кош ратних злочинаца са Павелићем, Лубурићем и другим Драгољуба Михаиловића и Милана Недића да би се умањила хрватска одговорност за Јасеновац и омогућило стварање Велике Хрватске.Партизански бољшевишки покрет је имао на просторима Југославије само једног непријатеља наш народ и нашу државу. Током отимања Космета 1998 и 1999 он је изродио своје чудовиште под именом „ОВК“ као шиптарску партизанску војску која је користила све принципе партизана из 1941 који су једноставни и који гласе: убити, запалити, отети. Свако ко не може да види истоветност брозовског партизанског злодела са шиптарским не може ни схватити како је настао шиптарски сецесионизам. Али после толико година у окупираном Београду се и даље одвијају ритуали ходочашћа у кућу цвећа у којој наводно лежи највећи убица српског народа у двадесетом веку показујући Србима да су и даље робови и слуге.Да би се националним Србима манипулисало осмишљен је нови циркус трагање за гробом Драгољуба Михаиловића. Тај гроб се никада неће наћи јер и не постоји. Зар мислите да тај злочиначки ум 1946. године у крви до гуше сахрањује српског вођу? Познајући ту психологију примитивне звери могу само да констатујем да од Драже, генерала Недића, пуковника Мушицког и других није остала нигде ни једна кошчица. Волео би да није тако.Српски народ ако хоће да се ослободи те куге мора да изврши ампутацију комунистичке владавине од 1944.г. до 1990.г. и да крене даље. Једноставно комплетна историја и политика те владавине мора бити одсечена и одстрањена из нашег бића и система државе да би се могло ићи даље. Наивни Слободан Милошевић је мислио да је он нови „Тито“ незнајући да му је за то потребно постављење интернационале са три главе (Лондон-Москва-Вашинтон) па је у тој имитацији измислио свој Кумровец у граду Пожаревац. Док је са својом супругом вршио иживљавање над Србима у Српској, Крајини, Црној Гори и Космету, бољшевички пљачкао са својим партијашима државу прикривајући све то лажним србовањем није увидео да му та моћна мондијална светска игра лагано притеже омчу када им не буде више потребан.Партизанштина, титоизам, грађанизам, другосрбијанство, србофобија и сва та лица наказе имају једно полазиште и један циљ: разорити Српство. Само кад то схватимо можемо наћи начин да им се одупремо целовитим српским бићем.


Владимир Максимовић