Policija je ubrzo privela Trivunca i još nekoliko ljudi koji su se tu zatekli, među kojima i reditelja Želimira Žilnika, koji je sa snimateljem snimao događaj. Barović je rekao da su Žilnik i njegov snimatelj kasnije pušteni. „Trivunac je osuđen zbog navodnog remećenja javnog reda i mira“, kazao je Barović. On je sudiji preneo da Vrhovni sud SAD u sličnim situacijama nije osuđivao ljude za remećenje javnog reda i mira, jer se paljenje zastave u SAD smatra izražavanjem mišljenja. DANAS 21.05.2009
КОНРАД ЖИЛНИК ОТАЦ ЖЕЛИМИРА ЖИЛНИКА
Рођен је 16. фебруара 1919. године у Капљој Васи, у Словенији. Његов отац Виктор је био столар, али без сталног запослења. У потрази за послом, породица Жилник се 1936. године преселила у Ниш, где су се његови родитељи запослили у војној кројачници.
Са радничким покретом Конрад се упознао још у раној младости, јер су му родитељи, као радници, били чланови радничког покрета.
У партизанима 1941 упознао се, а потом и оженио, са Милицом Шуваковић, партијском активисткињом из Земуна и борцем Топлочког НОП одреда. Милица је касније ухапшена у Прокупљу и одведена у логор на Црвеном крсту у Нишу, где је и стрељана крајем 1942. године. Конрадов и Милицин син, Желимир Жилник, рођен у нишком логору 1942 године.
Као члан Окружног комитета КПЈ за Ниш радио је на терену Толице. Са Јабланичким НОП одредом, учествовао је у нападу на рудник Леце. Тада је, обучен у униформу немачког војника, ушао међу Немце и побио неколико војника, чиме је много допринео извршењу ове акције.ОК КПЈ за Ниш га је крајем новембра 1941. године, упутио у Озренски НОП одред да поново учврсти одред и оспособи га за даље акције, пошто је у претходним борбама погинуо читав командни састав Одреда. Фебруара 1942. године, Одред је нарастао на 60 бораца, а Конрад је постао командант. Са Одредом је учествовао у многим борбама: нападу на жандармеријску станицу у селу Ражањ; борбама са четницима у селу Попчици и код Пирковца; борбама са Бугарима, четницима и љотићевцима у Белом Потоку и на Црном врху; уништавњау рудника угља код Сокобање; покушају атентата на среског начелника у Књажевцу; ликвидацији четничког Штаба код Параћина и др.
После формирања Тимочког партизанског батаљона, Конрад је напустио функцију војног руководиоца и као члан Окружног комитета посветио се политичком раду на терену. Крајем 1943. године, заједно са батаљоном, отишао је на подручије Пирота где је наставио рад Душана Тацковића Срећка и припремао оснивање народног одбора и других антифашистичких организација. По завршеном послу, почетком 1944. године, са још пет кренуо је назад. Код села Пајеж, су их, 27. фебруара, опколили четници и бугарски војници. При покушају да пробију обруч, Конрад је тешко рањен и заробљен. Четници су га потом пренели у село Козје,где су га 4. марта 1944. године стрељали.
За народног хероја проглашен је 27. септембра 1953. године.
ДОДАТАК :
Брозово наређење: 8.Треба развити партизанску делатност у читавој Србији. Реорганизовати партизанске јединице треба вратити на њихово подручје. Треба чистити терен од окупатора, Недићеваца и разних четничких банди. При томе треба избегавати фронталну борбу и придржавати се партизанског начина ратовања.
(Зб.НОР, 1/2-7)
Овакву директиву је примио и Конрад Жилник и кренуо на њено извршење.
Сумња се увукла у све, па чак и на недужне партизане који су са 7 четника побегли из логора на Црвеном Крсту 12.фебруара 1942. године. Одбегле четнике су прихватили мајори Добривоје Маринковић, Драгутин Кесеровић, потпуковник Милутин Радојевић, поручник Предраг Стефановић и многи други. Једног од побеглог логораша, Радомира Вукашиновића примио је у своју јединицу капетан Предраг Раковић, а капетана Ивана Вујисића је примио са добродошлицом поручник Душан Ђорђевић, тајни сарадних ДМ из Житног Потока. Ни длака са главе није хвалила четницима, а шта је са партизанским бегунцима? Уместо спаса, дочекао их је Жилников комунистички суд и осудио да су шпијуни партизана који раде за Немце. И тако, уместо немачких, снашли су их комунистички рафали. Смрт нису могли да бирају. Жилник је прочистио партизанске логораше који су побегли са Црвеног Крста, као председник комунистичког револуционарног суда и то стрељањем следећих лица:
Брозово наређење: 8.Треба развити партизанску делатност у читавој Србији. Реорганизовати партизанске јединице треба вратити на њихово подручје. Треба чистити терен од окупатора, Недићеваца и разних четничких банди. При томе треба избегавати фронталну борбу и придржавати се партизанског начина ратовања.
(Зб.НОР, 1/2-7)
Овакву директиву је примио и Конрад Жилник и кренуо на њено извршење.
Сумња се увукла у све, па чак и на недужне партизане који су са 7 четника побегли из логора на Црвеном Крсту 12.фебруара 1942. године. Одбегле четнике су прихватили мајори Добривоје Маринковић, Драгутин Кесеровић, потпуковник Милутин Радојевић, поручник Предраг Стефановић и многи други. Једног од побеглог логораша, Радомира Вукашиновића примио је у своју јединицу капетан Предраг Раковић, а капетана Ивана Вујисића је примио са добродошлицом поручник Душан Ђорђевић, тајни сарадних ДМ из Житног Потока. Ни длака са главе није хвалила четницима, а шта је са партизанским бегунцима? Уместо спаса, дочекао их је Жилников комунистички суд и осудио да су шпијуни партизана који раде за Немце. И тако, уместо немачких, снашли су их комунистички рафали. Смрт нису могли да бирају. Жилник је прочистио партизанске логораше који су побегли са Црвеног Крста, као председник комунистичког револуционарног суда и то стрељањем следећих лица:
1.Станко Симеуновић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје. Делио је исту кору хлеба са четницима у логору (прим АД).
2.Милош Јовановић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.
2.Милош Јовановић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.
3.Миланко Костић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.
4.Илија Никлић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.
5.Јован Бојиновић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.
6.Вукашин Обренић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.
Недићевци су нашли пострељане партизане и сахранили их у селу Церје, док је Жилникова дружина побегла. (ИаН, 1/287) Жилник се није предавао.
У атару села Церје стрељао је партизана Божидара Митића и Миодрага Денића. (Драгољуб Мирчетић, Озренски НОПО 1941-1943, Ниш, 1979, 326) После бекства једне групе партизана из одреда, Жилник је стрељао на Каменичком Вису Чедомира Радојковића. (Исто, 327)
Од Жилникових злочина се тресао читав Алексиначки крај. У црно је завио мирно село Бујмир тако што су његови бандити побили 9 недужних сељака које су осумњичили као виновнике убиства Алексе Маркишића. Без суда и пресуде у Бујимирском потоку се нашло 9 тела.
Драгољуб Мирчетић пише „Убијено је десетак непријатељских доушника (Бујмир, Вукашиновац, Брадарце и Рутевац)“ (Исто, 173) И село Тијовац је завио у црнину Под оптужбом да му Тијовчани нису наклоњени и да симпатишу четнике,стрељао је следећа лица:
1.Виден Голубовић, припадник сеоске милиције, убијен у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942. 2.Светолик Арсић, припадник сеоске милиције, убијен у селу Драјинац 9.јуна 1942. 3.Чедомир Митић, припадник сеоске милиције, убијен у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942. 4.Загорка Митровић, домаћица, убијена у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942.
5.Живојин Гојковић, сељак, убијен у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942.
6.Владимир Радоњић, кмет, убијен у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942.
7.Ратомир Марјановић, кмет, убијен у Тијовачкој Шуми 9.јуна 1942.
8.Кривалинка Гајић, домаћица, убијена у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942. (ИаН, 1/125)
Жилник није мировао. Драгољуб Мирчетић пише о стрељању заробљених четника око Васиљских појата: „Биланс ове акције био је ипак, веома успешан. У борби је погинуло 14 четника и жандарма (лаж-прим АД), а 20 је заробљено и касније стрељано.“ (Исто, 206)
Дакле, Жилник већ на души има преко 30 ликвидираних. Његови убилачки нагони не престају. Жилник сумња и на проверене партизане. Из писма Десимира Јовановића Чиче читамо: „Мартин Никезић Машан је изјавио спремност да буде борац одреда, стављен је на пробу...“ А Мирчетић пише: „Крајем 1943. партизански суд је Никезића осудио на смрт и стрељао“ (Исто, 212)
Жилник је сумњао и на проверене партизанске јатаке који су га хранили. Мирчетић пише и наставља да разоткрива Жилникове злочине: „Тога дана партизански суд је саслушао Жарка Пајкића из Јошанице који је једној групи партизана дао хлеб, а касније обавестио квислиншке власти“ (Исто, 216)
И недићевци су писали о Жилниковим злочинима. Ево извода Нишке команде СДС од 14.јула 1942: „У ноћи између 4/5 јула о.г. комунисти из села Малче, среза Нишког одвели су сељаке Живковић Добросава, Коцић Живојина, Вучковић Чедомира, Динић Миодрага и стражара СДС-војника Величковића. Живковић Добросаву успело је да побегне, док се за судбину осталих ништа није сазнало сем за Коцића, чији је леш нађен изван села.“ (Зб.НОР, 1/21-35)
Жилникови партизани су палили и куће сељацима. Мирчетић каже: „Партизани су убили за одмазду деловођу из Зубетинца, главног издајника и кривца за Мичуринову смрт и запалили му кућу“ (Исто, 274) Тако је Жилник завио Алексиначки крај у највећу црнину. Да не останемо дужни, партизански истраживачи су тражили убиства четника ДМ у Алексиначком срезу од 1942-1944 и нашли бројку од 26 убијених (ИаН, Фонд „КОЗАРА“, кутија број 2, нерегистровани документ)
Жилник и његова дружина је само у овим поменима ликвидирала око 40 људи, а да не говоримо за Топлицу где је жарио и палио са усташом „пуковником“, да не говоримо за стрељање недужних сељака у Вукашиновцу итд. Овог злочинца снашла је рука правде. У покушају да се домогне бугарске границе код Тимока, ухваћен је од Сврљишких четника, осуђен и ликвидиран. На који начин, потпуно је небитно јел и он није бирао начина како да ликвидира своје противнике.
http://www.pogledi.co.yu/diskusije/viewtopic.php?t=6468
4.Илија Никлић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.
5.Јован Бојиновић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.
6.Вукашин Обренић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.
Недићевци су нашли пострељане партизане и сахранили их у селу Церје, док је Жилникова дружина побегла. (ИаН, 1/287) Жилник се није предавао.
У атару села Церје стрељао је партизана Божидара Митића и Миодрага Денића. (Драгољуб Мирчетић, Озренски НОПО 1941-1943, Ниш, 1979, 326) После бекства једне групе партизана из одреда, Жилник је стрељао на Каменичком Вису Чедомира Радојковића. (Исто, 327)
Од Жилникових злочина се тресао читав Алексиначки крај. У црно је завио мирно село Бујмир тако што су његови бандити побили 9 недужних сељака које су осумњичили као виновнике убиства Алексе Маркишића. Без суда и пресуде у Бујимирском потоку се нашло 9 тела.
Драгољуб Мирчетић пише „Убијено је десетак непријатељских доушника (Бујмир, Вукашиновац, Брадарце и Рутевац)“ (Исто, 173) И село Тијовац је завио у црнину Под оптужбом да му Тијовчани нису наклоњени и да симпатишу четнике,стрељао је следећа лица:
1.Виден Голубовић, припадник сеоске милиције, убијен у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942. 2.Светолик Арсић, припадник сеоске милиције, убијен у селу Драјинац 9.јуна 1942. 3.Чедомир Митић, припадник сеоске милиције, убијен у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942. 4.Загорка Митровић, домаћица, убијена у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942.
5.Живојин Гојковић, сељак, убијен у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942.
6.Владимир Радоњић, кмет, убијен у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942.
7.Ратомир Марјановић, кмет, убијен у Тијовачкој Шуми 9.јуна 1942.
8.Кривалинка Гајић, домаћица, убијена у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942. (ИаН, 1/125)
Жилник није мировао. Драгољуб Мирчетић пише о стрељању заробљених четника око Васиљских појата: „Биланс ове акције био је ипак, веома успешан. У борби је погинуло 14 четника и жандарма (лаж-прим АД), а 20 је заробљено и касније стрељано.“ (Исто, 206)
Дакле, Жилник већ на души има преко 30 ликвидираних. Његови убилачки нагони не престају. Жилник сумња и на проверене партизане. Из писма Десимира Јовановића Чиче читамо: „Мартин Никезић Машан је изјавио спремност да буде борац одреда, стављен је на пробу...“ А Мирчетић пише: „Крајем 1943. партизански суд је Никезића осудио на смрт и стрељао“ (Исто, 212)
Жилник је сумњао и на проверене партизанске јатаке који су га хранили. Мирчетић пише и наставља да разоткрива Жилникове злочине: „Тога дана партизански суд је саслушао Жарка Пајкића из Јошанице који је једној групи партизана дао хлеб, а касније обавестио квислиншке власти“ (Исто, 216)
И недићевци су писали о Жилниковим злочинима. Ево извода Нишке команде СДС од 14.јула 1942: „У ноћи између 4/5 јула о.г. комунисти из села Малче, среза Нишког одвели су сељаке Живковић Добросава, Коцић Живојина, Вучковић Чедомира, Динић Миодрага и стражара СДС-војника Величковића. Живковић Добросаву успело је да побегне, док се за судбину осталих ништа није сазнало сем за Коцића, чији је леш нађен изван села.“ (Зб.НОР, 1/21-35)
Жилникови партизани су палили и куће сељацима. Мирчетић каже: „Партизани су убили за одмазду деловођу из Зубетинца, главног издајника и кривца за Мичуринову смрт и запалили му кућу“ (Исто, 274) Тако је Жилник завио Алексиначки крај у највећу црнину. Да не останемо дужни, партизански истраживачи су тражили убиства четника ДМ у Алексиначком срезу од 1942-1944 и нашли бројку од 26 убијених (ИаН, Фонд „КОЗАРА“, кутија број 2, нерегистровани документ)
Жилник и његова дружина је само у овим поменима ликвидирала око 40 људи, а да не говоримо за Топлицу где је жарио и палио са усташом „пуковником“, да не говоримо за стрељање недужних сељака у Вукашиновцу итд. Овог злочинца снашла је рука правде. У покушају да се домогне бугарске границе код Тимока, ухваћен је од Сврљишких четника, осуђен и ликвидиран. На који начин, потпуно је небитно јел и он није бирао начина како да ликвидира своје противнике.
http://www.pogledi.co.yu/diskusije/viewtopic.php?t=6468
Нема коментара:
Постави коментар