Ксенија Тошић: ОСОБИТОСТИ НАЦИОНАЛНОГ ОДГОЈА

Била је – а можда и још постоји - на једном од српских тв-канала петоминутна емисија у којој су одабраним политичким или јавним делатницима постављали идентична питања, а све у циљу истицања разлика у њиховом поимању друштвених и социјаних појава. Једно од обавезних за све госте питања звучало је отприлике овако: „Да ли би сте летовали у Хрватској?“. И гости би већином одговарали потврдно, чак се местимично чудећи неактуалности питања – ма шта вам је људи, од оног рата прошло већ добрих петнаестак година!?!
И то је у принципу разумљиво. Тешко да би се неко у бившој братској републици усудио да јавно увреди познату личност, па макар и трипут била српског порекла. А ја, ето, као мало познати носилац српског презимена, у догледној будућности на одмор у Хрватску сигурно нећу отићи. Немојте ме погрешно разумети – у принципу ништа против Хрвата немам. Али више волим да се са њима састајем на некој неутралној територији. У Москви, рецимо.Летовање у једној од најлепших земаља света лако се може претворити у акт политичке борбе за право Срба на одмор, а понекад и у борбу за пуко преживљавање. Јер ако вас - не дај Боже – у неком хрватском камењару уједе змија, нико вам не гарантује да вам неки локални следбеник Хипократа неће, завиривши у ваш пасош, дијагностицирати обично лоше варење. Исту дијагнозу – ма ви сте се, човече, прејели – можете чути и случају можданог удара. Ако сте, пак, одлучили да на одмор поведете малолетну децу, позорност треба удвостручити - нечија случајно згажена кула од песка може се завршити повицима „Убиј Србина!“.
Параноја, рећи ће неко. Не баш сасвим. Недавни инцидент у Прагу, када су хрватски школарци опсели аутобус са младим београдским математичарима и узвикивали ове и неке друге популарне код њих пароле, наводи на питање - у каквој то атмосфери, побогу, расту хрватска деца? Уосталом, овај феномен разјаснио је градоначелник другог по величини града Хрватске - Сплита. На питање зашто се изјашњава против пословања са Србима, и зашто тврди да му Србин никада неће ући у породицу, Жељко Керим са дечијом наивношћу признаје: „Тако сам одгојен“.И колико их „тако одгојених“? Не знам, и на својој кожи нисам спремна да проверавам. Али то није разлог да се не запитам о разлозима ескалације хрватског национализма. Јер, да будемо искрени, проблем Срба у Хрватској одавно је и сасвим успешно решен. Хрвати су чак и државни празник тим поводом увели - Дан победе и домовинске захвалности. И сваке године 5. августа, на дан када су последњих 250 хиљада Срба напустили Хрватску, прва лица државе држе патриотске, испуњене захвланости говоре. Сва прва лица, укључујући председника Степана Месића, тако забринутог за одржавање имиџа борца против свих врста националне дискриминације. Јер шта је то имиџ у поређењу са потребом да се изрази захвалност браниоцима домовине од доброг дела њеног становништва!Ипак, у чему је ствар? Чему толика мржња према онима којих у земљи мал те не и нема? Ма, све је једноставно. Криза је. А у кризна времена најлакше је пучанству објаснити да су за све криви Срби. То консолидује друштво, јер супротном, пук би могао обратити позорност на делатност Владе.
Али постоји и други, на тако привремен разлог. Јер да би одрасла генерација слободна од мржње према онима, којима су њени очеви толико скривили, требало би у најмњу руку ту кривицу признати. И то најбоље знају Немци, који и дан данас воде своју децу и унуке у музеје Холокауста. Са Хрватском се у том смислу историја доста злобно нашалила – из свих ратова XX века Хрвати су неким чудом изашли као победници. И не само као победници - у овом последњем чак су успели да се представе као жртве. Па зашто је онда шала испала злобна? Зато што није тешко обманути међународну јавност, искористивши у свом интересу нову светску прерасподелу граница. Тешко је избрисати из генетског кода злочине предака, јако тешко. И зато морају да негују мржњу према онима који су очеве и дедове претворили у злочинце. Јер жртва, она је увек крива, зар не?

Ксенија Тошић

ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ: Швајцарска на Балкану?

Швајцарска на Балкану?


Тренутно смо сведоци латентног укидања Дејтонског споразума и покушаја враћања повесног точка уназад на пролеће 1992. г. Уместо Дејтона у игри је лако препознатљив Кутиљеров план из марта 1992. г. о подели Босне и Херцеговине на четири територијалне целине (три етничке плус Град Сарајево заједнички). Циљ ове скривене игре је укидање Републике Српске као јединог добитка за Србе након распада бивше Југославије и грађанског рата који га је пратио. Стога није на одмет да се потсетимо о чему се тог пролећа 1992. г. радило.

Управо у циљу спречавања избијања грађанског рата у Босни и Херцеговини са унапред предвидљивим последицама (узимајући у обзир историјско наслеђе међунационалних односа) организована је међународна конференција о овој југословенској републици под покровитељством Европске Заједнице а под руководством искусног дипломате Хозе (Жозе) Кутиљера из Португала. Прве седнице конференције су отворене у Сарајеву и то 14. фебруара 1992. г. (дакле месец дана након једностраног немачког признавања самопрокламованих независних држава Словеније и Хрватске). На заседање конференције у Сарајеву Хозе Кутиљеро је дошао са већ унапред припремљеним нацртом о успостављању неке врсте босанскохерцеговачке конфедерације, а суштина политике тог нацрта се састојала у примени тзв. „швајцарског“ модела на Балкану, тј. у подели читаве Босне и Херцеговине на етнонационалне политичке целине – кантоне. Кутиљерова логика размишљања је у принципу била једноставна – ако такав модел може да функционише у европској Швајцарској зашто не би могао и у балканској Босни и Херцеговини! Међутим, на крају се испоставило да је технички искусни, али не и довољно начитан балканском стручном литературом и политолошким памфлетима, португалски дипломата кикснуо из два круцијална разлога: 1. није прочитао књигу Владимира Дворниковића „Карактерологија Југословена“ из које би се упознао са менталитетом homo dinaricus-a; и 2. није био упознат са текстом Изетбеговићеве „Исламске декларације“ у којој јасно стоји да муслимани не могу да живе заједно са немуслиманима у истој политичкој заједници, тј. држави.
Међународна конференција о Босни и Херцеговини је након сесија у сарајевској котлини 21. фебруара наставила свој рад на обалама Атлантика у Лисабону, а 9. марта (након de facto отпочињања ратних сукоба када су муслимански снајперисти убили једног и ранили још једног српског свата на Баш Чаршији у Сарајеву 1. марта) у мултиетнолингвистичком Бриселу. Принцип Кутиљерове кантонизације Босне и Херцеговине је био заснован пре свега на етнонационалном начелу али су и економски, географски, повесни и верски критеријуми узимани у обзир. Сам творац овог пројекта је предлагао да се за основу кантоналног разрганичења узме попис становништва БиХ из 1981. г. (тј. последњи који је до тада спроведен у СФРЈ, али не и фактор етничког чишћења и геноцида против Срба од стране Хрвата и Муслимана/Бошњака за време ендехазије). Тако су према том попису, 52 општине имале муслиманску већину (37 апсолутну и 15 релативну), 37 имале српску већину а 20 хрватску већину. Ипак, одмах на почетку преговора се испоставило да Кутиљерова мапа не одговара захтевима трију сукобљених страна. Конкретно, Мате Бобан на челу хрватске делегације је захтевао 32% територије БиХ за херцегбосанске Хрвате, док је Радован Караџић на челу српске делегације из Босне и Херцеговине тражио 70% босанскохерцеговачке земље за Србе. Треба напоменути да су се дотични и хрватски и српски захтеви базирали на обостраном уверењу да њиховим етносима припада баш толики процентуални део БиХ – уверењу које је требало да буде засновано и доказано на основу катастарских књига (које су узгред буди речено у великом броју изгореле за време потоњег грађанског рата). Међутим, мора се напоменути и то да је тзв. „међународна заједница“ бар у неким релевантним случајевима (нпр. интервјуи сер Лорда Овена на британској телевизији или казивања проф. Малера за амерички документарац „Truth is the victim in Bosnia”) оквирно потврдила оправданост српских захтева за две трећине БиХ док се за хрватски захтев о 32% Херцег-Босне не може наћи ни једна „међународна“ потврда оправданости.
До 18. марта 1992. г., када је коначно потписан Кутиљеров план о кантонизацији БиХ, ставови три супротстављене стране у преговорима су се усагласили. Тако су и муслиманска и хрватска и српска страна у БиХ тог дана потписале „Основне принципе уставног решења за Босну и Херцеговину“, а којима је уговорено да БиХ остане у постојећим границама као јединствена држава али са три конститутивне јединице од којих би свака била заснована на етнонационалном принципу и неутралног Града Сарајева. Све у свему, према потписаном Кутиљеровом плану би око 12−15% становништва БиХ остало да живи ван својих етнонационалних кантона.
Ови кантонизациони принципи су убрзо допуњени 30. и 31. марта у Бриселу са три нова документа: 1. апелом за уздржавање од акција којима би се могло угрозити мирно споразумевање; 2. разрадом механизама за свеобухватну заштиту људских права као и права етнонационалних мањина; и 3. одлуком о формирању специјалне радне групе која би имала задатак да одреди етнонационалне кантоналне јединице у оквиру БиХ: I) српску; II) муслиманску; III) хрватску; и IV) неутралну територију Града Сарајева. Основни задатак те радне групе је био да сачини конкретну мапу територијалног разграничења и поделе али да при том води рачуна не само о етнонационалним већ и конфесионалним, саобраћајним, културолошким и комуникационим критеријумима за организовање кантона. Мора се скренути пажња да су у том тренутку све три локалне заинтересоване стране биле у принципу задовољне са планом па су га стога и све три и потписале. У том контексту вреди навести речи Радована Караџића који је 18. март 1992. г. назвао „великим даном“ за Босну и Херцеговину: „Ако будемо поштовали оно о чему смо се споразумели, могли бисмо казати како су отклоњени сви узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини“...“Остало је још само да се разграниче компетенције заједничких институција и органа конститутивних јединица, што је, како нам се чини, неупоредиво лакше“ („Грађански рат више не прети“, Дневник, Нови Сад, 19. март 1992, стр. 1). Остаје чињеница да је Кутиљеров план о „швајцаризацији“ БиХ био неупоредиво лошији за српску страну у односу на Дејтонски споразум из новембра 1995. г. и то из два разлога: 1. Република Српска (тј. српска држава у држави) као конститутивни етнополитички ентитет не би постојала; и 2. српске територије би и физички биле разједињене на два дела са великом муслиманском енклавом уз Дрину и две мање муслиманско-хрватске у Западној Босни.
Иако је у почетку након стављања потписа на Кутиљеров план о кантонизацији БиХ изгледало да је грађански рат и стварно избегнут постизањем искреног споразума све три стране о међународно признатој јединственој и функционалној „Швајцарској на Балкану“ лидер муслиманске преговарачке стране – Алија Изетбеговић, прави неочекивани политички salto mortale који само неколико дана касније уводи БиХ у крвави грађански рат. Наиме, оно што је урадио Изетбеговић након потписивања Кутиљеровог плана сигурно би требало да уђе у анале прљаве дипломатије с обзиром да је након разговора са (последњим) америчким амбасадором у СФР Југославији, Вореном Цимерманом, променио став и ноншарлантно повукао потпис са споразума (као да поништава већ орочен штедни улог у банци) јер му је Вашингтон понудио више од Кутиљера а то је не само јединствена већ и унитарна Босна и Херцеговина. Да је Радован Караџић био у праву рекавши да су САД испровоцирале потоњи међуетнички рат у БиХ потврђује и сам Ворен Цимерман који индиректно признаје у својим мемоарима (као последњи амерички амбасадор у СФР Југославији) да је управо он (тј. америчка администрација која је била незадовољна одлуком Председника босанскохерцеговачког Председништва да прихвати Кутиљеров план) убедио Изетбеговића да на крају одбаци лисабонски споразум и мапу. На крају ипак остаје неоспорна чињеница да је Изетбеговић повукао потпис са већ углављеног мировног споразума у Лисабону управо након разговора са представником америчке администрације у Београду. Као директна последица оваквог америчког мига долази 6. априла 1992. г. до признавања независне БиХ од стране Европске Заједнице као целовите и унитарне државе уз формално образложење да се оваквим ужурбаним дипломатским потезом спречавају сукоби (који су иначе већ избили 1. марта када су побијени српски сватови на Баш чаршији од муслиманских снајперских хитаца).
Међутим, Изетбеговићево поништавање Лисабонског споразума као и исхитрено и „глупаво“ (како је то у једном интервјуу признао сер Лорд Овен употребивши реч „foolish“) признавање независне БиХ након тога су само долили уље на ватру међуетничких сукоба у несуђеној „Швајцарској на Балкану“ јер Србе након случаја на Баш Чаршији више нико није могао да убеди у концепцију унитарне БиХ о којој је сањао Изетбеговић након тајног састанка са Цимерманом. Да иронија судбине буде још већа, пред крај рата када је било јасно да ће Изетбеговић и Бошњаци неким Дејтоном добити мање него што им је Кутиљеро нудио а Караџић и Бобан на ту понуду пристали још пре почетка самог рата, сам Цимерман је признао да Кутиљеров план о „Швајцарској на Балкану“ уопште и није био лош и да је његово одбацивање од стране Изетбеговића била чиста грешка (Николић М., „Бејкер, Де Микелис, Карингтон, Дима, Венс: Признавање Словеније, Хрватске и Босне била је катастрофална грешка“, Аргумент, Београд, 24. фебруар 1995, стр. 3−5). Оно што је на крају ипак заживело од Кутиљерове босанске дипломатије било је само трипартитно потписивање споразума о прекиду ватре на читавој територији Босне и Херцеговине 12. априла 1992. г. Ипак, од модела Босне и Херцеговине као „Швајцарске на Балкану“ није било ништа и то превасходно захваљујући америчкој политици што већег слабљења позиције Србије на постхладноратовском Балкану. Швајцарска ће у сваком случају још морати да чека да уђе на Балкан. Бар све док се други буду петљали у евробалканске послове.

Пише: ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ

Časopis DIMENZIE: Globalni teror u ime ljudskih prava

Aleksandar Nogo

Globalni teror u ime ljudskih prava

U svojim prvim amandmanima , ili u preambulama, počev od Virginia Bill of Rights1.) (Svi ljudi su po prirodi slobodni...), Deklaracije Američke nezavisnosti2.) (Mi smatramo da su svi ljudi (...) "opremljeni" posebnim neotuđivim pravima u koje spadaju život, sloboda i težnja ka sreći) Povelja o ljudskim i građanskim pravima Nacionalne skupštine Francuske3.) (Ljudi jesu i nakon svog rođenja ostaju slobodni i jednakopravni.(...) pa do Opšte deklaracije o ljudskim pravima OUN4.) (Član 1: Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima (…) Član 3: Svako ima pravo na život, slobodu i ličnu sigurnost), ovi dokumenti Ustavnog karaktera određuju zaštitu ljudske slobode kao elementarnog preduslova za uspostavljanje i zaštitu ljudskog dostojanstva.
Predočeni dokumenti (kao i svi nacionalni Ustavi, potom) predstavljaju osnov na kojima se začinje i gradi politička sveobuhvatnost ljudskih prava. Oni konstituišu ljudska prava kao originalni koncept ličnih prava slobodnog čoveka što se u osnovnoj crti može svesti na sledeće: ,,Ljudska prava su ovim Ustavom zagarantovana prava slobodnog čoveka.’’ I to je sve. Niti se može šta dodati, niti je, pak, moguće nešto oduzeti predočenoj formulaciji. Pomenuti dokumenti ljudska prava određuju razborito i pravedno. Ustavotvorci su, očigledno, pri tom, računali na čitavu večnost.
Ovde je posebnu pažnju neophodno ukazati na podrazumevani pojam slobode koji se smatra preduslovom razboritosti i pravednosti pri određivanju ljudskih prava. Reč je, dakle, ne o bilo kakvim pravima, već o pravima slobodnog čoveka. Tako se, na primer, sva ostala prava američkih građana (pravo na zaštitu vlastitog života, slobode i imovine od kriminalnog nasilja ili uplitanja vlasti – pravo na oružije; pravo da se ne bude diskriminisan; slobodu govora; itd) izvode se iz pomenutog Ustavnog određenja ljudskih prava slobodnog čoveka.

* * *

Negde od druge polovine prošlog veka, (naročito od 70-tih godina) sve glasnije i sve agresivnije ispoljava se stanovište da predočena Ustavna određenja ljudskih prava (u Americi, pa samim tim i u svim ostalim nacionalnim Ustavima) nisu primerena zahtevima savremenog doba, te da su neophodna njihova redefinisanja, tobože, zarad prilagođavanja novim izazovima globalnog društva. Svaka iole pristojnija obaveštenost nalaže preispitivanje ovog argumenta (dostojnog modiskinja i modnih kreatora ali sramno uvredljivog kada dolazi iz usta državnika) i ukazivanje na postojanje globalne prevare koja se ovde lukavo izlaže u ruhu ,,plemenitih namera’’. O čemu je ovde reč? Šta se krije u ovoj pećini ,,dobrih namera’’?
U pitanju je koncept Saveta za inostrane odnose (SIO) kojim je, početkom 70-ih godina prošlog veka, za potrebe plutokratske elite, predstavljena nova doktrina pod nazivom Prijekt osamdesetih, a što nije ništa drugo nego doprinos pomenute neformalne institucije staroj subverzivnoj strategiji rastakanja i uništavanja nacija, njihovih država, ekonomija, kultura, sistema vrednosti uopšte na kojima počiva jedna nacija. (Sa velikim uspehom ova se doktrina kao ,,kontrola dezintegracije’’ danas veoma uspešno primenjuje nad Srpskom nacijom, ali, više ili manje primetno, i u svim ostalim evropskim državama.)
Po rečima direktora Projekta Ričarda H. Ulmana Projekat osamdesetih predstavlja ,,najopširnije pojedinačno istraživanje i proučavanje koje je Savet za inostrane odnose ikada preduzeo u svojoj pedesetpetogodišnjoj istoriji’’.5.)
U svojih 25 tomova i preko 40.000 stranica – Sic! ova grandiozna studija (pod rukovodstvom Henrija Kisindžera, Sajrusa Vensa, Tiodora Hesbera, Pola Volkera, Ričarda Ulmana i gđe Mirijam Kemp) istražuje metode i koncipira akcije preko kojih bi se omogućilo efikasnije uspostavljanje Novog svetskog poretka, naravno po ko zna koji put, u formi Globalnog društva.
Praksa ideološkuh tehnika kojima se rukovodi SIO u predočenom Projektu svodi se na redefinisanju svih bitnih civilizacijskih vrednosnih pojmova u okviru ekonomije, prirodnih resursa, energije, svetskog mora, kao i prava korišćenja morskog dna, kosmosa, trgovine, hrane, pitke vode, pravosuđa, ratova i sukoba, oružja i vojske, religije, kulture, zdravstva, prosvete, komunikacija, kao i ljudskih prava, i mnogih drugih pojmova.
Projekat osamdesetih nije ništa drugo do uspostava teorijskog osnova za novu prodaju starih iluminatskih ideoloških zamki neupućenoj javnosti.
Suštinu prevare Projekta osamdesetih čini nakazno izvitoperena upotreba koncepcije ljudskih prava koja se ,,proširuje i nadgrađuje’’ idejom ljudskih potreba. Tako je pojam ljudskih prava ,,obogačen’’ krajnje diletantskom idejom da ljudi imaju ,,pravo’’ na ono što im treba.
Kompletna tehnika izložena u knjizi Proširenje i učvršćivanje globalnih ljudskih prava, autora Horhe I. Domingez, Najdžel S. Rodli, Brus Vud i Ričard Folk (svi u okviru Projektu osamdesetih) u osnovi podrazumeva pojednostavljeni stav da su ljudska prava, prava ljudi na zadovoljenje svojih egzistencijalnih potreba i da je obaveza države da ih obezbedi. Ukoliko država nije u stanju da ispuni potrebe svojih građana dozvoljena je intervencija ,,međunarodne zajednice’’ kako bi se država ,,prestupnik’’ prisilila da ostvari ljudska prava svojih građana.
Svetlo predočenog ne krije toliko zalaganje za jedan globalni komunistički sisitem (Globalno društvo kao planetarni gulag u kom su svi jednaki i ravnopravni i naravno ,,zbrinuti’’) u kojem država sve poseduje i svakoga kontroliše, te i da vrši podjednaku distribuciju dobara bez obzira na to ko ih je stvorio, dakle, bezočnu pljačku, koliko krije nameru da ljudska prava kao Ustavom garantovane ljudske slobode budu zamenjena privilegijom ljudske slobode pri čemu bi državni aparat (naravno) imao poslednju reč. Za razliku od Ustavnih prava koja se ne mogu opozvati , privilegije se veoma lako mogu ukinuti, sa istom lakoćom sa kojom se i dodeljuju.
Potpunije sagledavanje izrečenog nalazi svoju potvrdu u oceni američkog Kongresa koji je još daleke 1973.g. ocenio da je pitanje ljudskih prava jedna od ,,osnovnih strateških tačaka’’ američke politike za uticanje i pritiske na veliki broj zemalja i jedna od osnovnih poluga za širenje američkog uticaja.Od vremena Reganove i Bušove administracije ,, unapređenje demokratije i ljudskih prava u svetu nisu samo moralni imperativi već i strateški pristup učvršćenju nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Država’’.
Od I rata u Zalivu, početkom devedesetih, najznačajnije operacije američkih trupa u drugim zemljama bile su ,, Morski anđeo’’ u Bangladešu, ,,Pružiti utehu’’ u Iraku, ,,Vratiti nadu’’ u Somaliji, ,,podržati nadu’’ u Ruandi, ,,Milosrdni anđeo’’ u Srbiji. Prema američkim izvorima, svrha tih operacija nije bila da se ,,uspostavi mir ili pravda’’, niti pak da se ,,zaštite nacionalni interesi SAD’’ već da bi se ,,održavale vrednosti kao što su sažaljenje, saosećanje, milosrđe i samilost’’. Sve pomenute vojne operacije po svom opredeljenju bile su humanitarnog karaktera.
Za potrebe ovih ,,plemenitih i blagih svojstava’’ u mojoj zemlji (Srbiji) nedostajale su žrtve kako bi, posledično, mogla i da se štite njihova ljudska prava. Sistematsko bombardovanje Srbije bilo je neophodno opravdati moralnom obavezom Amerike i NATO alijanse. Otuda je količina propagande korišćene u ovoj agresiji od prvog do poslednjeg dana konflikta, apsolutno bez presedana. Svakom iole obaveštenom posmatraču bilo je jasno da je to gomila laži. Prikazivana su zverstva u propagandne svrhe. Stratezi NATO, pri tom uopšte nisu bili motivisani humanitarnom brigom, što se pokazalo kad su odbili da prihvate izbeglice u svojim članicama, i kada su ciljno bombardovali izbegličke kolone albanskih civila. Bila su im potrebna ubistva da bi opravdali bombardovanje, a da pri tom nikada nije objašnjeno (evropskoj javnosti) da je najveći broj ubistava posledica NATO bombi. Što su više mrtvih mogli da prikažu to su više opravdavali potrebu za bombardovanjem. Cilj ovih nastojanja bio je da se srpski narod prikaže kao monstruozan, pripisujući mu sopstvene zločine. Rasizam najgore moguće vrste.
Ništa bolje nije prošao ni Irak ni Avganistan, a istovetna sudbina nadvija se nad Pakistanom, Sudanom i Zimbabveom koji su izdvojeni kao žrtve prvog Obaminog mandata.
Ilustracije radi, ,,zaštita ljudskih prava’’ u Avganistanu izvršena je na krajnje kriminalno-bizaran način: preko noći su vršena masovna sistematska bombardovanja kuća i gradova od blata (uzgred, na Avganistan je bačeno i 4 (četiri) atomske bombe, ,,ali male’’- kako je to pravdao američki ambasador u OUN-u kada je njegova država prozvana po tom pitanju), da bi preko dana ti isti bombarderi demonstrirali američku humanost – bacanjem hrane iz aviona, kojoj je istekao rok upotrebe i koju niko nije mogao da koristi jer se prosipala i raspadala zajedno sa ambalažum budući izbacivana sa velikih visina.
Otuda je samo za neupućene mogao da bude iznenađujući cinizam ,,Slobode za Irak’’ – naziv drugog ratnog pohoda na Irak, pod kojim se i danas odvija sistematsko razaranje Iraka i svakodnevno nizanje zločina nezabeleženih u ljudskoj istoriji. ,,Zaštita ljudskih prava’’ u Iraku tako je svoj vrhunac dosegla u monstruoznim mučilištima poput zatvora u Abu Graibu.
Projekat osamdesetih ovim omogućuje jednoj šačici, ili čitavom odredu internacionalista, ohrabrenih hibridnim izgledom između apostola i vojnika, da preko vlade SAD, EU i Saveta bezbednosti OUN-a, propovedaju novi i diskriminacioni poredak izabranih, ali poredak koji je, istovremeno, visoko istakao humanitarne principe, dok je, sa druge strane, zanemarivao stvaranje i očuvanje međunarodnih institucija kojima je po definiciji obavezan da služi. Ova neformalna grupa moćnika vatreno osuđuje zločine koji su se dogodili, naročito one koji će se tek dogoditi, dok istovremeno sabotira sve međunarodne i sudove nacionalnih država koji bi mogli da izvedu na optuženičku klupu njihove misionare i podstrekače sukoba pod izgovorom da oni ,,dolaze iz demokratskih zemalja koje su nesposobne za zločin’’ što njihova zlodela pretvara u čistu obmanu.
Projekat osamdesetih tako obezbeđuje, preko zloupotrebe koncepta ljudskih prava, imperijalnu doktrinu koja ukida postojanje pitanja kriterija po kome je nešto pravo ili nije. Ako se i donose pravila, ona se donose ad hoc pri čemu nema vezivanja za njihov sadržaj već isključivo za donosioca pravila. Ilustrativan je primer Haškog tribunala, tzv. Međunarodnog Suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi, koji sam donosi pravila po kojima sudi i ukida ih onda kada optuženi pokuša njima da se koristi.
Državni sekretar Klintonove administracije, Madlen Olbrajt (značajna, između ostalog, i po tome što je u međunarodnom pravu promovisala ,,standard štapa i šargarepe’’) iz konteksta vladajuće političke ideologije, ideologije Projekta osamdesetih, na najautentičniji način svedoči predočeno, kada iznervirana primedbom (na sednici SB OUN-a) da to što govori nije istina, sa retko oholom stupidnošću preti čitavoj planeti: ,,Šta je istina? Istina je samo ono što kaže Stejt Department!’’ Potpisniku ovih redova daleko istinitijom tvrdnjom čini se da je istina na nekom drugom mestu. Na pr. u Abu Graibu, ili Gvantanamu.
Bez obzira na to što nam cinizam svega ovde izloženog može biti odvratan, njemu se ne može osporiti izvesnost da funkcioniše kao autentična politička realnost. Često je dovoljno zagledati se u rad nacionalnih vlada i njihovih političkih odluka pa da se jasno uoče ,,novine’’ koje su u suprotnosti sa nacionalnim interesima država, a na kojima se insistira po nalogu ideologije Projekta osamdesetih.
U pitanju je dakle Projekat par excellence kojim se prikriveno ali sa tvrdoglavom upornošću zasniva ropstvo ne smo mog, Srpskog naroda, nego i svih ostalih naroda Evrope u prvom redu unošenjem što više zabune i konfuzije u svakodnevni život. Legalizacija prava na izopačenost svake vrste, a sve sa namerom da se uništi moralno zdravlje i duhovna higijena evropskog čoveka u ime zaštite ljudskih prava koncipira u nacionalnim zakonodavstvima državno pravnu zaštitu rasnog mešanja, homoseksualizma, narkomanije i verskog otpada u osnovi satanizovanih zajednica. Istovremeno u potpunosti opravdava ugnjetačko mešanje liberalnih zvaničnika na svakom polju života građana a posebno u oblasti njihove ekonomije, medija i socijalne zaštite.
Ideologija ,,ljudskih prava’’ veoma je opasan psihosocijalni patogen koji se hrani opštom konfuzijom i nametnutim haosom u svim oblicima života. Konfuzija je otrov koji parališe naciju. Ostati u stanju zbunjenosti znači biti neaktivan, biti drogiran, i omogućiti ustoličavanje mržnje koja predstavlja srž liberalne humanističke filozofije.
U odnosu na ovu ideologiju evropski čeovek nema pravo da se pogađa ili da pravi kompromise. U protivnom počinio bi neoprostiv zločin prema sebi i svojoj budućnosti. Svako normiranje ili propisivanje ljudskih prava iskazuje se kao realna opasnost svođenja Ustavom garantovanih prava slobodnih ljudi na privilegiju ljudskih prava i sloboda. A privilegije su veoma često kratkotrajne, uglavnom neobavezujuće po donosioca i obavezno zavise od mislosti vlasti.

______________________________

1.)Virginia Bill of Rights od 12. 06. 1776.(Član 1: : Svi ljudi su po prirodi slobodni i nezavisni na isti način i posjeduju određena urođena prava, koja oni svom potomstvu ne mogu oduzeti nikakvim ugovorom, čak i ako uspostave neku državnu vezu, i to uživanje u životu i slobodi, sredstva za sticanje i posjedovanje imovine i stremljenje ka sreći i sigurnosti.)
2.)Deklaracija Američke nezavisnosti (04.06.1776.) (...)Mi smatramo da su ove istine same po sebi razumljive, da su svi ljudi isto nastali, da su od njihovog stvaraoca "opremljeni" posebnim neotuđivim pravima u koje spadaju život, sloboda i težnja ka sreći.
3.)Povelja o ljudskim i građanskim pravima Nacionalne skupštine Francuske (26.08.1789.) (Član 1: Ljudi jesu i nakon svog rođenja ostaju slobodni i jednakopravni. Socijalne razlike smiju biti obrazložene samo u smislu opće koristi. Član 2: Cilj svakog političkog udruženja je održanje prirodnih i neotuđivih ljudskih prava. Ova prava su sloboda, privatna svojina, sigurnost i otpor ugnjetavanju. Član 4: Sloboda se sastoji u tome da svako može činiti sve što ne šteti nekom drugom tako da ostvarivanje prirodnih prava svakog čovjeka ima za granicu samo osiguranje jednakih prava i za ostale članove društva.)
4.)Opšta deklaracija o ljudskim pravima OUN (10.12. 1948.) (GENERALNA SKUPŠTINA OUN PROGLAŠAVA: Član 1: Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima… Član 3: Svako ima pravo na život, slobodu i ličnu bezbednostost.)
5.) Osnovan 1921 od strane J.P.Morgana i još nekoliko internacionalnih bankara. Ova privatna Rokfelerova Kominterna danas broji preko 3000 članova koji čine gornji ešalon američke politike, ekonomije, prava, bankarstva, nauke...

Вести:Ухапшена млада анархисткиња Сања Дојкић (1990)

"Не шће мене, поможе Турчину.

"Плану Јуже, како огањ живи,

Викну Јуже ђеце деветоро:

"Повадите ноже деветоре,

"На комате кују искидајте.

"Силна ђеца баба послушаше,

Те на своју сестру кидисаше,

Ал' је не да Страхинићу бане,

Шуревима ријеч говораше:

"Шуре моје, девет Југовића!"

Што се, браћо, данас обрукасте?

"На кога сте ноже потргнули?"

Кад сте, браћо, ви таки јунаци,

"Камо ножи, камо ваше сабље,

"Те не бисте са мном на Косову.

"Да чините с Турцима јунаштво,

"Десите се мене у невољи?"

Не дам вашу сестру похарчити,

"Без вас бих је могао стопити,

"Ал' ћу стопит' сву тазбину моју,

"Немам с киме ладно пити вино;

"Но сам љуби мојој поклонио.

"Помало је такијех јунака,

Ка' што бјеше Страхинићу бане.

Изјава поводом потпуно исправне одлуке Окружног суда у Новом Саду о праву и Срба на свој језик са својим писмом.

Драгољуб Збиљић,
председник Извршног одбора Удружења „Ћирилица“

СРПСКИ ЛИНГВИСТИ СУ ДАНАС ЈЕДИНИ КРИВЦИ
ЗА НAСТАВАК ФАШИСТИЧКОГ ОДНОСА ПРEМА ЋИРИЛИЦИ

Из историје фашистичког односа према српској ћирилици, због скученог простора за српско писмо, подсетићемо само на двојицу затирача српске ћирилице, а њих има много. Својевремно је неки генерал аустроугарске војске из времена окупације Босне и Херцеговине 1878. изјавио: „Треба Србима ћирилицу као борбено средство учинити неупотребљивим.“ То јасно значи – забранити им је. После 63 године од тог времена поглавник Анте Павелић је, само десет дана од успостављања марионетске фашистичко-усташке НДХ 25. априла 1941. озваничио потписом Законску одредбу о забрани ћирилице на подручју те нацифирерске творевине.
Ово како се данас у Србији у средствима обавештавања 19. августа 2009. углавном писало о српском писму није ништа друго него наставак тог фашистичког односа према ћирилици. Сада је, према дневним сердствима обавештавања у Србији (изузецима свака част), узето као сензација што је, ето, Окружни суд у Новом Саду једноставно применио актуелни Устав Републике Србије (Члан 10) и Закон о службеној употреби језика и писма и укинуо пресуду Општинског суда неком новом „фиреру“, како је навео, на пример, новосадски „Дневник“ 19. августа 2009. на 1. и 13. страни и наложио ново суђење. (Побогу, главни и остали уредници и новинари, да ли ви стварно знате шта говорите и пишете кад је реч о српском писму!?
Кад је реч о примени Устава и закона о службеној употреби српског језика и ћирилице, српска средства обавештавања у већини пишу сензационалистички, а понекад и фашистички. Зато изгледа као да је Динкић у праву што жели да их „устроји“ у неки, ако не „национални“, а оно у одговарајући „новинарски строј“ по свом „закону“. По изјавама новинара он, у ствари, жели да их „уштроји“. Ако он суштински жели да их од сваког новинарског „њушкања“ по истини ушкопи, наравно да би то било погубно по српско друштво, а ако заиста хоће да се међу новинарима и њиховим уредницима уведе већи ред, не може му се оспорити добра намера. Како ми у ту његову намеру нисмо довољно упућени, али ни сигурни, за сада одустајемо да говоримо о његовим циљевима, јер их не знамо. Он се о њима углавном није превише изјашњавао.
Српска (мислимо, наравно, на она у Републици Србији) средства обавештавања мало знају. Новинари су, познато је, опште незналице – свезналице. Много знају, а много и не знају. (А и ми смо се дуго бавили новинарством, али смо се бавили дуго и струком – српским језиком и писмом.) Средства обавештавања, нажалост, у већини – бар како о томе пишу и на ком писму српским језиком пишу – не знају да морају у избору писма српског језика да поштују народ и његов актуелан Устав (Члан 10). Редакција мањине средстава обавештавања то знају. Већинаљ не зна па излазе на страном писму (хрватској латиници). Новинари и њихови уредници, од главних па надаље, у већини не знају на ком писму треба у Србији да излазе њихове новине на српском језику. Они још мисле да „српски језик има два равноправна писма“, а не схватају да је то важило за „српскохрватски језик“ који не постоји већ двадесетак година. Они такође не знају да би се могло и кинеско писмо преуредити за српски језик, а не само хрватска латиница, тзв. гајевица. Међу Србима и српским новинарима још се говори о „равноправности писама“, па чак и „богатству двоазбучја“ (највећи поклоник том изуму који још само што није номинован за Нобелову награду јесте српски лингвиста англиста Ранко Бугарски), а српско писмо је и данас често, једино на свету, не национално, него „националистичко“, не само „застарело“ и „сељачко“ него и „хегемонистичко“, не само „простачко“ него и „фашистичко“.... Користе се и даље сви атрибути и епитети из времена када су само Срби оптуживани за пропаст Југославије и за злочине, као да нико не зна да су пре Срба Југославију почеи да пале најпре други и споља и изнутра и као да су жртве тог паљења само други иако су само Срби одасвуда изван Србије први и последњи изгањани право у Србију и као да никога не занима зашто и данас не могу да се врате на своја (лична) огњишта, на своју личну имовину.

За новинаре је ћирилица – сензација!

Да су средства обавештавања и даље стварно неуморна у претеривању, трци за ефектима и сензацијама, а не за објективним (истинитим) обвавештавањима грађана – доказ је готово сва штампа у Србији од 19. августа 2009. године. Поводом једне потпуно исправне одлуке новосадског Окружног суда који је оптуженом Горану Давидовићу, „неформалном вођи неонацфистичке организације ,Национални строј‘“, како наводе многе новине, укинуо претходно донету некакву пресуду, јер је тај Новосадски окружнуи суд само исправно разумео да се ваљда, Устави и закони доносе да би се уважавали, а не да би били и даље, као у време Броза и комуниста, мртво слово на пипиру, како је то у стварности и данас често, бар кад се тиче уставне одредбе о српском језику и писму. И уместо да новинари и уредници схвате прворазредну важност што је Окружни суд у Новом Саду први разумео да се ниједном оптуженом не може због оптужбе чак ни за „увезени“ у Србију тобожњи „неофашизам“ (то се мора доказати, па онда пресудити) достављати судске исправе и пресуде на туђем језику и писму. То јест, да је елементарно исправан поступак у суду и на суђењу да се мора уважавати свако право оптуженика, па и основно људско право на његово писмо. Уместо да штампа једноставно напише истину да је Окружни суд у Новом Саду укинуо претходну пресуду зато што је она написана антиуставно и противно том основном људском праву и оптуженика на свој језик и писмо, уредници и новинари дали су овакве наслове поменутог дана 19. августа 2009: (најблаже, на пример) Политика („Укинута пресуда Давидовићу због списа на латиници“, стр. 09), Вечерње новости („Пресуду срушила латиница“, стр. 30), Danas („Latinica ukinula presudu“, str. 4), најгоре се понела Borba („Fašiste osuđuju samo na ćirilici“, str. 1), а још горе од најгорег новосадски Дневник („Фирера од плаћања спасла латиница“, стр. 1. и 13).
Последња два наслова су најгора и најопаснија зато што су, очигледно, преузели улогу Окружног суда у Новом Саду, па су они донели хитну, пре коначне судске пресуде, „пресуду“ да је оптужени и „фашиста“ и „фирер“, као да је он убио у Дахауу неколико милиона људи, или да је он у Јасеновцу убио цео један овећи град Срба, Јевреја и Цигана (сада би се рекло политички коректно Рома,н али таџда Рома још није било, него Цигана!) , а то што он, ипак, за разлику од стварног фирера (Хитлера, ако се сећамо Немачке из Другог светског рата) није убио ниједног човека, уредници новина и новинари ваљда гатају да ће он то у будућности стварно неизоставно урадити, па га треба за могући злочин и пре „злочина“, за сваки случај, је л да, осудити! Дакле, Динкићу, ако стварно имаш намеру да заведеш ред у новинама да уредници и новинари обавештавају истину, а не да доносе судске одлуке и пресуде, свака ти част, а ако хоћеш да „устројиш“ и „уштројих“ истину, мани се ћорава посла!)

Проблем затирања ћирилице постаје опасан!

Све и то говори да је потпуно тачно оно што смо у својој књизи Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћири,лицу (Ћирилица, Нови Сад, 2009, на 862 стране) написали – да је ћирилички проблем међу Србима и у српском језику нарастао дотле да постаје врло опасан и да загађује све што је нормално у вези с једним народом, његовим језиком и његовим писмом. Да ли ико може замислити да у Хрватској, на пример у суседству, или у Енглеској, мало даље од нас, неки суд прихвати судске списе, на пример, за „хрватски језик“ на ћирилици у Хрватској, или да се оптуженику достављају списи на енглеском језику, а на арапском или јапанском писму у споменутој Енгелској? Или у било којој престижној земљи на свету да се неком оптуженику достављају списи из суда на неком другом, а не на његовом језику и писму. (Па Шешељу је и хашки суд ипак уважио право да му већину списа доставља на српском језику и ћириклици.! Само Србима је данас у Србији још могуће да неки суд помишља да може свом „пацијенту“ да даје „лек“ на туђем писму. Давидовићу је, ма за шта да је био оптужен, хрватска (као и било чија друга) латиница, арапско, кинеско, јапанско, италијанско, немачко, румунско, мађарско, албанско и било које друго писмо – туђе писмо. И ту се светла улога Окружног суда у Новом Саду у вези с његовом апсолутно исправном одлуком завршава. Можемо тај суд сви само похвалити због тога. А кудити га нико не би смео.

Међутим, како су код нас из времена комунизма навикли да се други изван суда политички, боље речено политикантски, мешају у судске одлуке и пресуде, све новине обавештавају да се поводом апсолутно исправне одлуке Окружног суда у Новом Саду јавила из Новог Сада некаква ПЛО или НВО, беше, тачнјије, замислите нека Коалиција невладиних организација „Грађанска Војводина“ (као да Војводина није у саставу Србије која је, као и све европске државе национална држава српског народа, али и свих осталих народа који у Србији живе!) са захтевом да некакав Високи (не знамо колико висок, ваљда до неба!) савет правосуђа „преиспита одлуку Окружног суда у Новом Саду“ само зато што се држао Устава (Члана 10) и Закона о служнбеној употреби језика и писма. С истим захтевом већ се истог дана огласила чак и министарка из српског Министрства правде Снежана Маловић, која је најавила преиспитивање такве судске одлуке. Шта има сада ту толико да (се) то преиспитује кад сви могу зачас да завире у Устав (Члан 10) Србије и – готова посла. Али њих, очигледно не занима Устав Србије, а и када је у праву Срба на нешто, одмах им је то, изгледа, сумњиво, па траже да се преуиспитује. Да је Хрвату или мађару тзакинуто њихово латинуичко писдмо, наравно да не би никоме пало на памет да нешто „преиспитују“ тада. А и не би ни требало, наравно, Право на свој језик и на сцвохје писмо у овој државгуи имају свуи, па и Срби. Е кад Срби имају право на нешто, све мора да се „преиспитује“! Скандалозно заљиста! Уместо да сви упуте Окружном суду у Новфом Саду речи хвале за такву опоптуно исправну одлуку, сви се нешто чуде и врпоље, па одмах и грде! Окружни суд у Новом Саду једноставно се морао држати Устава Србије јер није прошла из Статута сурогата од државе Аутономије Војводине у Члану 26. о враћању „еравноправности писама“ и „богатства двоазбучја“ на тај начин што можеш избацити ћирилицзу из употребе као у време комунизма и као да писма могу бити међусобно равноправна. Писма се, наравно, међусобно само искључују једно друго, а немају никакве могућности да буеу равнмоправна, а равноправни су Срби једино ако им не извациш то писмо на које по Уставу и основном људско праву и они имају праву. Међутим, некима се не свиђа Устав Србије, па би хтели да га смени у Вовјодини неодобрен јер је антиуставан у много чланова Статут АПВ, а нарочито и очигледно у Члану 26. где Статут одређује различито писмо делу једног исто9г народа. Па на то нема право нико, па ни „свети Статут“ АПВ!

Нико као српски лингвисти!

Али, сва ова (страшно непријатна и потпуно непотребна у другм нормалним државама) прича о пераву Србва на свој језик са својим писмом не би уопште била потребна да једино још српски лингвисти не држе нестручно и нетипично отвореним питање писма српског језика у струци, у правопису, у граматикама и букварима српскога језика, у целокупној јавности и школству, пре свега, као да и даље постоји некакав „српскохрватски језик“. (Видећемо касније зашто су они данас једини кривци што је проблем српског језика и писма до те мере увећан да сви они који су стварни фашисти могу да српском народу у Србији једином желе да ускрате основно људско право на његов језик с његовим писмом.) Српски лингвисти су, дакле, то је превише очигледно, за све то данас једини кривци. Раније су били кривци и српски комунистички политиканти, а данас су једини кривци српски лингвисти јер се данашњи српски политичари у Србији, ваља признати, ипак не мешају више лингвистима у њихову науку и струку.
Ево како су и зашпто данас у вези с досад овде реченим једини кривци српски лингвисти.

Апсурдан правопис, граматике, буквари
и читанке у вези са српским писмом

Ћирилчки проблем Срба и њиховог[1] језика данас је доведен, може се слободно рећи, до апсурда. До бесмисла. Срби више не знају ни које је њихово писмо, односно писмо њиховога – српског језика. Школство се из времена југословенске „шуварице“, кад је реч о том питању, апсолутно ништа није променило.
За српска министарства културе и просвете данас овај проблем не постоји и та министарства, иако су најпозванија, не показују да тиме хоће да се озбиљно баве. Зато проблем двоазбучја, који су, на пример, хрватски лингвисти једноставно решили и формално и стручно у Правопису хрватскога језика (видети и њихов званичан Правопис из 2001) на проевропски и просветски начин (наравно, кроз једноазбучје), одмах на почетку сатирања Југославије, српски лингвисти не виде ни данас тај озбиљан проблем, па глупост двоазбучја за један народ и један језик од грудве снега већ нараста у лавину која ће увелико наудити само Србима, њиховој куклтури, њиховом макар минималном јединству и, понајвише – српском језику.

Ми српски лингвисти – и мали (каквим себе из скромности, разуме се, сматрамо) и велики – изгубили смо морално право да се сада превише жалимо на државу због небриге о језику јер смо прокоцкали своју шансу да на време сачинимо нов и модеран српски правопис, граматике, уџбенике, читанке и букваре за српски језик – у свему важном довољно отклоњене од, погубног по српски језик и писмо – Новосадског договора о језику и писму из 1954, па нисмо стигли ни за готово две деценије од последњег формалног сепаратисања Хрвата из тзв. „хрватскосрпског језика“, као и српских муслимана а однедавно и Црногораца, да уместо старог правописа из заједничке језичке стандардизације, донесемо уистину нови српски правопис и споменуте уџбенике, читанке и букваре,
а не да шминкамо непреживели Правопис српскохрватскога језика из 1960. и (само преименовани претходни) Правопис српскога језика из 1993) и да вратимо српски језик једноазбучју и једноизговорности у стандарду у сагласју с праксом каква влада у целој Европи и у свем престижном свету, у свим престижним језицима. На друкчији, тј. на овакав начин – какав је у Правопису српскога језика (1993) примењен – решење питања писма кроз двоазбучје, што је изван целокупне европске и престижне праксе у свету, Срби морају – по једној од општих језичких законитости – изгубити и данашње последње остатке свог најсавршенијег писма у јавности и ићи ка крају у замени свога писма туђим. А то је, у нашим приликама, велика опасност да изгубе и назив свога језика и, у коначном, и свој језик.
[1] Српски лингвисти назив „српски језик“, који није био никако њихов предлог – и после већ две деценије од за њих невољног враћања том природном, првобитном називу – често замене својевремено смишљеним поклитикантским термином „српскохрватски језик“ који су они и 1999. године у Друштву за српскохерватски језик и књижевност описали као „никад ненаметан српским лингвистима, него је резултат њиховог научног уверења о идентитету српског језика“ (в. Школски час српскохрватског језика и књижевности, број 4/1990, стр. 72).

Вести: Медведев у октобру у Београду

Жуков на гробу Врангела

Октобар је '44 , улазиш у Београд;
Иконе су ти на тенку тек од Волгограда,
одликовани царски подофицире;
Коме ћеш прво?
На Ташмајдан,
где чека те црква и гроб рођака,
коме си с рамена скинуо руско небо;

Сад си слуга већи од оца,
коме је бојар и звоник држао небо;
Звоника немаш , сељачки сине,
сад' ти је цело руско на глави;

У Берлин си ушао на имендан;
Рођаци те нису дочекали,
сви су били мртви без гроба,
руско небо није било за свакога

Р.Д.

СРПСКА ХРАБРОСТ

Довољно дуго гледамо како се иживљавају над нама, како нам забрањују све што је национално, како растакају веру у послушништво подобним владикама, њиховим учењима и мењањима наше народне православне вере. Хапсе нас, суде, изручују, отимају територију, разарају дух, цепају на регионе, прекодрински простор утискују у босанштину. Излуђују нас њиховим медијским испирањима мозга, телевизијским психотортурама, деле нам по улицама некакве бесплатне новине на неколико страна у којима можете да читате о америчком и сорошевском господарству над нама. Осим Хага измислили су и некакав београдски Хаг који промовише човек са чудним именом „Бруно“. Прогањају људе због вербалног деликта, прете новинарима који су били уз свој народ и војску. Подижу мањине да руше државу. Хапсе и суде ратнике.
Па докле више?
Подигни се Србине и реци доста више. Брани своју државу, културу, нацију, језик и писмо, територију, веру, традицију, образовање. Брани своју част, због образа мртвих и јуначких предака, због великих интелектуалаца, због војника, духовника, због Лазара и Обилића.
Врати храброст Србине и реци да даље не може.
Хоћемо своју државу са свим својим територијама, хоћемо да живимо у националној српској држави, хоћемо да ујединимо Србију и Српску, да вратимо Србе из Црне Горе, да вратимо отете територије Крајине из канџи Велике Хрватске.
Слободно подигнимо своје биће и своју духовну снагу ка том циљу. Разуверимо наше слабе да се не плаше. Покренимо интелектуалце да буду српски предводници. Презримо све гњиде. Зар смо дозволили да уместо српских мислилаца у наше име говори наводни тумач наших идеја некакав љигавац по имену Емил Влајки. Па где сте Срби питам се данима.
Чега се плашите, ослободите се и борите се. Имамо право.
Где је она храброст из деведесетих година, она снага и жеља. Излазиле су стотине књига, часописа, одржане су на хиљаде трибина. Сви смо знали за шта се боримо. Ако сте заборавили борили смо за јединствену српску државу на српском етничком простору. Сетите се да смо то и имали од 1992 па до 1995. Те наше земље су се звале Република Србија, Република Српска, Република Српска Крајина и Црна Гора. Па зар то није била наша стварност? Била је и мора опет бити. Авнојевске границе никада неће бити прихваћене.
Србине док се мучиш и гладујеш јер су ти уништили земљу, фабрике, банке, породице, децу ти трпиш и ћутиш. До када више? Зар српска дечија уста нису преча од партизанске полуписмене официрке Јованке Броз и њене пензије од 1500 евра месечно. Зар самозвани краљ и принц Карађорђевић треба да живи на рачун српских порезника понижавајући их својим понашањем.
Устани и покажи им зубе. Ово је твоја земља, ово је твоја нација и требаш да се бориш за њу а не да умреш као последња беда.

Владимир Максимовић

Aleksandar Nogo za slovački časopis DIMENZIE

BITKA ZA KOSOVO JOŠ NIJE GOTOVA
(Pismo slovackom prijatelju)


Vaš parlament se nedavno, iako izložen velikim pritiscima, ponovo izjasnio u prilog nepriznavanju fantomske NATO države, tzv. Republike Kosove. To je ispravna i hrabra odluka. U svoje lično ime i u ime svih Srba ja se ovom prilikom duboko zahvaljujem Slovačkom narodu, njegovom parlamentu i njegovoj vladi. Vama, gospodine Robert, hvala što ste omogućili, jednom srpskom dramskom piscu, ovo skromno obraćanje slovačkoj javnosti.

* * *
Da je ovde u pitanju neki drugi narod umesto Srba, možda bismo i mogli da poverujemo u zaglušujuću buku Zapadnih medija o tome kako je priča o Kosovu završena. U ovom slučaju takva tvrdnja je neozbiljna i naivna. Složene priče ne mogu imati jednostavan i lak završetak, a priča o Kosovu i Metohiji (ovo je ispravni naziv pokrajine) previše je složena da bi se predstavila samo kao tek jedna NATO ratna opereta.
Ezoterijski nivo napada na Srbiju posebno svedoči u prilog složenosti čitavog poduhvata. Bombardovanje je otpočelo 24.marta. Kao što je poznato 24.mart je osmi dan matrovskih Ida, Dan kidanja glava golubovima. Reč je o simboličkom pročišćenju, u krvi nevinih, učesnika rituala. Napad na Srbiju naručioci su ritualno nazvali ,,Milosrdni anđeo’’. Zaključite sami sa čime smo bili (i još uvek smo) suočeni kao narod i kao pojedinci.
Varljiv utisak pobede stvoren prikrivanjem sopstvenih gubitaka (Nato je imao ozbiljne i teške gubitke, i o njima možemo posebno pričati nekom drugom prilikom), proglašenjem pobede (tek kad je neprijatelj /Srpska vojska/ otišao kući) predstavlja na brzinu sklepanu dajdžest (digest) istoriju jednog ratnog pohoda koji se kruniše proglašenjem nekakve Republike Kosove.
Ironijom sudbine na Kosovu i Metohiji Srbi danas ponovo bivaju suočeni sa velikim ispitom Istorije. Pre 600 godina (1389.g.) u kosovskoj bici poginula su dva vladara i proliveno je mnogo srpske i turske krvi. Danas kada nas neupućeni pitaju da li je knez Lazar znao da u toj bici nema šanse i zašto je izginula sva srpska viteška aristokratija, moguć je odgovor da je za jednu naciju ili pojedinca, svejedno, važno da zahteva svoje pravo, tim više što je ono utemeljenije, pa makar i znali da nemaju snage da to pravo ostvare. Rat jeste jedna ružna stvar, ali nije i najružnija. Mnogo je gori truli i degradirajući moralni stav i pacifičko osećanje prema kome nema ničega goreg od rata. Čovek koji nema ništa za šta bi bio spreman da se bori i žrtvuje, za koga ne postoji ništa vrednije od vlastitog konfora i sigurnosti – bedna je kreatura i nema mogućnosti da postane slobodan i bolji nego što jeste. Mi Srbi, naučeni smo da ostajemo uspravljeni, čak i kada stojimo u ruševinama i kada je sve propalo.
Bilo bi pogrešno u ovim rečima prepoznavati pozive u rat. Za tako nešto Srbija trenutno nema snage i mi smo svesni da će Kosovo biti presuđeno diktatom velikih sila, ali naše da i ne tom diktatu jeste moralni i istorijski i pravni i politički stav, to je ono što nas razdvaja od bednih kreatura pacifičkog konformizma. Iako, danas, Srbi moraju da traže dozvolu od UNMIK-a da bi ušli na teritoriju Kosova i Metohije, iako se svetsko medijsko okruženje trudi da kompromituje naše nacionalne mitove, mi ne zaboravljamo poruke sopstvene prošlosti. Kao što su naši preci pre mnogo vekova stali pred mnogobrojnijeg i jačeg neprijatelja i zaustavili ga, tako smo i mi nedavno slabo naoružani i malobrojni stali pred moćni Nato, pred 20 najmoćnijih država. I jaki i najmoćniji su bili zaustavljeni i ovoga puta.
Kao što smo uvek znali da se izborimo sa istorijskim alama, znaćemo i danas da se izborimo i sa ovom istorijskom žvalom ostavljenom na jugu naše otadžbine. I ako me pitate da li će biti rata na Kosove mogu vam predočiti samo jedan odgovor – rata mora biti.
Kosovsko pitanje je suviše komplikovano da bi već bilo okončano. O čemu je ovde reč?
To je pre svega priča o velikoj šahovskoj tabli vodećeg ideologa globalizma Zbignjeva Bžežinskokog na kojoj Nato po svaku cenu nastoji da zatvori rusku pukotinu i raspolovljenost svog vojnog prstena kojeg sve više steže oko Rusije. Istovremeno to je i Američka prepreka koja treba Evropi da zapreči približavanje azijskim izvorištima nafte, prirodnim rasursima Bliskog istoka i Srednje Azije kao i tržištima pomenutih prostora. Kosovo je osetljiva karika koja spaja 2 od 3 velika prostora kopna (zapadni i južni) u lancu duž oboda Evroazije a koji ima ulogu da srednji prostor (Rusiju) drži u okruženju, duboko potisnut u kontinentalnu unutrašnjost. Kosovo, dakle, nije samo regionalno (Balkansko) pitanje. Ono ima kontinentalnu (evropsku) dimenziju, ali i transkontinentalnu (evroazijsku). Sa druge strane ono je i karika koja spaja neprekinuti lanac islamskih zemalja, poznat pod imenom Zelena transverzala, od Indonezije i Bangladeša do prve evropske muslimanske države – Bosne. Podsećam Vas da je Bosna upravo i napravljena kao muslimanski platzdarm za buduće, planirane osvajačke pohode islama na Evropu. Ovim putem talasokratija planira da bezbedno, pred vrata Evrope, dovede najmanje 80 milionsku osvajačku islamsku armiju. Veoma opasno je prevideti krajnje ciljeve talasokratije koji nisu samo usmereni u pravcu uništenja Rusije, već i u još jednom ,,oslobađanju’’ Evrope. Ovoga puta od islamske pošasti. Planovi podrazumevaju potpuno uništenje islama, preuzimanje nafte, i razaranje Evrope kako bi i u narednom veku ona bila Američko-Britanski rob. Slabljenje Evrope, kako bi bila nemoćna i zatečena pred islamskom opasnosti, odvija se uporno, planski i veoma disperzivnom metodologijom. Krajnji cilj je kreirati jedan kretenizovani i bolesni naraštaj koji će biti lako uslovljiv i ucenjiv i koji će pristajati na sve što mu se pretpostavi. Zato su evropski gradovi danas, između ostalog, preplavljeni narkoticima. Zato je i stvorena jedna čisto heroinska država na tlu Evrope, tzv. Republika Kosove. Ovde je neophodno skrenuti zornost Vaših čitaoca na, ne tako davno, upozorenje Interpola da se sa Kosova svake nedelje u Evropu isporučuje 8 do 10 tona čistog heroina. Očito je reč o heroinskoj državi par exellence.
Država Kosove predstavlja nadgrobnu ploču nad građevinom OUN i označava kraj međunarodnog pravnog poretka koji je važio od 1945.g. Ovako sklepana država, ovaj matrix koji je smislio horor lik Fredi Kruger, izazov je svim banditskim organizacijama na planeti i podstrek da se banditizam isplati i da može biti nagrađen čak i državom.
Kosove je, takođe, i predmet suludih špekulacija međunarodnog cionizma koji, poučen lošim iskustvom Izraela i Palestinaca, kalkuliše sa idejom da iz Tadžikistana preseli 2 miliona Tadžika na Kosove čime bi oslobodili prostor bogat naftom za stvaranje novog Hazarskog kaganata, koji je još u XI veku definitivno uništio kijevski knez Vladimir.
Kosove je trenutno i najvažnije pitanje Vatikana koji ne prestaje da otima i pljačka relikvije i dragocenosti iz srpskih manastira (odmah po ulasku na Kosove francuski vojnici KFOR-a su ukrali iz manastira Devič srpskog mirotočivog sveca Joanikija Devičkog i odneli ga u Francusku. Na oštar protest Rusije i Grčke svetac je ekspresno vraćen u svoj manastir, da bi nakon toga manastir bio spaljen. Jedino su u plamenu ostale netaknute svete mošti našeg sveca, sve ostalo je izgorelo.) Upravo su po nalogu Vatikana Albanci izvršili veliko spaljivanje i miniranje srpskih manastira, srpskih sela i živih Srba 17. marta 2004. (Prvi dan martovskih Ida – Dan spaljivanja starih stvari!) Samo tom prilikom spaljeno je oko 150 manastira iz XV i XVI veka. Bila je to kazna jer su Srbi odbili ,,džentlmensku’’ ponudu Vatikana a koja se sastojala u tome da se ,,Srbi dobrovoljno odreknu svih svojih manastira i da pristanu da se oni proglase za albanske katoličke manastire koje su Srbi navodno u XIX veku na silu pretvorili u pravoslavne’’. Pri tome je irelevantna činjenica da su Albanci muslimani i da su to oduvek bili.Ovo veliko spaljivanje takođe je predstavljalo kažnjavanje Srba i zbog još jednog, krajnje bizarnog, razloga. U više navrata Malteški vitezovi (opet Vatikan) nudili su Njegovoj Svetosti Patrijarhu Pavlu da otkupe ruku Jovana Krstitelja koja se čuva u manastiru Ostrog. Nudili su za nju 10 milijardi dolara i još izgradnju 50 novih potpuno opremljenih bolnica u 50 srpskih gradova (Maltežani su veliki hospitalci. Sic!) Razlog njihove kupovine toliko je bizaran da smo mi Srbi spremni pre da uništimo tu Svetu Ruku nego li da dozvolimo da im pripadne. Oni, naime, žele da kloniraju Jovana Krstitelja, ne shvatajući pri tom da se Sveti Duh ne može klonirati. Tako nas Vatikan kažnjava jer odbijamo da učestvujemo u njegovom satanizmu.
Nije suvišno napomenuti da je Kosovo izuzetno bogato retkim mineralnim nalazištima. Prirodno bogatstvo Kosova je ogromno (ugalj za naredna najmanje 3 veka, nikl, hrom platina, zlato, srebro, osmijum, stroncijum, germanijum, boriti...). ,,Biće nam svima dobro’’, uveravao je Ričard Holbruk Hašima Taćija , ,,Kosovo je bogato rudama i mineralima. Svi ćemo biti bogati!’’ U najveće vlasnike prirodnih resursa Kosove već su stigli da se uknjiže Ričard Holbruk i Madlen Olbrajt. Ova poslednja, koja je vodila svoj lični rat protiv Srba, kao devojčica je izbegla holokaust i preživela stradanje svog naroda upravo jer je bila sakrivena u srpskoj porodici u Vrnjačkoj Banji, koja ju je čuvala kao svoje dete. Zahvaljujući tome upravo je preživela Drugi svetski rat. Prvom prilikom kada je bila u situaciji da se Srbima zahvali što su joj spasili život, poslala je na njih 1400 aviona i oko 3000 tomahavk raketa da ih bombarduje. Kosovo je u svetlu predočenog i priča o jednoj jevrejskoj zahvalnosti.
Kao što i sami možete da uočite, gospodine Robert, a ovo je samo nasumično i neznatno izabrana pozadina Kosovske stvarnosti, u priču o Kosovu upleteno je i previše toga. Kosovo i Metohija (ovo je pravo ime ove srpske pokrajine i dozvolite da ga objasnim Vašim čitaocima. Manji deo pokrajine, oko 12 % , čini Kosovo (oblast je dobila ime po ptici kos (vrsta drozda) a koja se na albanskom jeziku naziva muljići). Ostatak pokrajine (88% pokrajina) naziva se Metohija. Ime je izvedeno od grčkog metoh što označava manastirski posed. Na Kosmetu moj narod je od XI veka izgradio oko 5000 manastira i crkava i sva je pokrajina bila jedan veliki manastirski posed. Otuda i ime Metohija. Sada su jasniji razlozi izostavljanja imena Metohija kao i neugodne konotacije koje bi takvo ime proizvodilo.
Na političkoj pozornici Evrope i Srbije imamo, dakle, geopolitičke interese, kriminalno-heroinske, terorističke, okupaciju od strane OUN-a, ludila verskih mitomanija, ezoterijsku shizofreniju, lične lopovske interese i ko zna šta sve još. Postavljeni su, dakle, svi neophodni dramski elementi za izvođenje jedne tragikomične farse pod nazivom Američka demokratija i ljudska prava. Jedino je finansijski kolaps Amerike i Zapada pokvario izvođenje predstave. Za tu predstavu više niko nema para. Država Kosove već je propala. Igrale se siledžije – rodilo se dete. Ali dete je nakaza i niko neće da ga ljulja. Pogotovu niko ne želi da plaća alimentaciju.
Priča o Kosove već sada ubrzano dobija dramatična usmerenja koja moraju voditi tragičnim raspletima. Na pomolu je stvaranje jakog antialbanskog vojnog saveza između Srbije, Makedonije, Crne Gore, Grčke a verovatno i Bugarske. Na žalost, ne našom voljom, veoma brzo ćemo biti prisiljeni da prisustvujemo uništenju čitavog jednog naroda – Albanskog. Kosove ne može zauvek ostati otvoreno ratno i terorističko pitanje. Američka nagazna mina u Evropi koja treba da eksplodira svaki put kada to poželi Ujka Sem.
Kosovo je metafizička srpska priča par exellence i kao takva ona mora imati i metafizičko razrešenje. Ono na koje ljudi ne mogu konačno uticati.
Aleksandar Nogo.

КЛИЦАЊЕ ПРЕДАКА КОД РУСА И СРБА

Чувени српски научник Веселин Чајкановић је 1929. године написао текст под називом ''Клицање предака'' у коме осим клицања у смислу позивања и клицања за помоћ у невољи, у народним песмама примећује још један облик, специфичан по томе да се обраћа прецима!
''Али има и један нарочити начин клицања, у борби, када је опасност велика; (...) за време борбе позивају се у помоћ и мртви јунаци, и реч клицати има уже значење ''звати мртве јунаке у помоћ'' (ВЧ, стр. 116, 117).
Tакве ситуације налази у Његошевом ''Горском вијенцу'', у Медаковићевом делу ''Живот и обичаји Црногораца'', те наводи и један случај клицања мртвима из балканског рата 1913. године, али и код Француза током Првог светског рата, 1916. године. Потом, упознајемо се са сличним примерима из времена битке на Маратону, у бици код Саламине.
Полазећи од мисли овог нашег великана, овде ћемо посветити пажњу неколиким примерима из руског и српског наслеђа, посебно због тога што су у времену после трагичне смрти Веселина Чајкановића на видело изашла још нека дела која њему у оно време нису могла бити доступна. Реч је пре свега о ''Велесовој књизи'', достигнућима Б. А. Рибакова, као и делимичној рехабилитацији Милоша С. Милојевића.

Најстарији примери
''Велесова књига'' као досад најстарији сачувани спис о животу и обичајима древних Словена, доноси нам мноштво примера који јасно упућују да постоји интензивна, интерактивна веза између света живих и света мртвих. Ево најпре неколико можда најзначајнијих цитата који говоре о уједињењу снага предака и потомака пред великим и судбоносним изазовима: када Кисек води Русе у борбу - ''Будите синови својих богова и сила њихова биће уз вас до краја'' (ВК, Д-7А); у боју против Тивераца код Сурожа: ''И величајмо претка нашега Сварога, који беше, јесте и биће вођа наш од почетка до краја (ВК, Д-5Б)''.
Кроз следеће цитате можемо пратити истинску материјализацију предачке/божанске помоћи - у борбама против грчке доминације: ''Лети небом Перуница и носи рог славе који испијамо до дна. И витеза / у нас постаде десет пута више него у непријатеља наших. (ВК, Д-8/3/А)''; или, у боју против Германареха и његове војске: ''а ми смо само / божију помоћ имали. Богови су нашу снагу пред напад удесетостручивали./ Белобог поведе наше ратнике и коњицу и волшебници / у шумама дограбише мачеве и у рат кренуше. Видесмо чаробњаке како велика / чуда учинише. Како им из руку ка Сварги пружених израстаху ратници небески. Они јурнуше / на непријатеља и сахранише га. (ВК, Д-14А)''
Суштина је у томе да се у исто време и угледамо на наше претке, а као последица таквог нашег деловања добија се заштита у стварности. Своје менталне и физичке особине саображавамо светлим примерима из прошлости, чиме се жели обезбедити дејство и снажење тих особина у реалности:
''А птица Матер Сва о слави нам је говорила / и молила нас да славу очева повратимо. А ми не имасмо храбрости да пођемо / у рат и мачевима своју земљу узмемо и од непријатеља очистимо... И Купало нам поручује да морамо бити војска / чистих тела и душа. И тако полазимо стопама његовим који је / заштитник наш у праведној борби. (ВК, Д-21)''
Чајкановић је приметио (ВЧ, стр.343) и једну специфичност везујући је за Локре: ''Локри су, на пример, увек остављали у свом бојном реду празно место за свог митског претка, Ајанта (...); упореди и црногорски обичај да се у борби, када је опасност велика, ''кличу и мртви, који су прије 20 година умрли'' (Медаковић, ''Живот и обичаји Црногораца'', стр. 95).
Ипак, у ''Велесовој књизи'' све врви од примера у којима обожени предак заузима своје место у борбеном поретку:
''А ми смо се молили Триглаву Великом и Малом. И Триглав нам се придружио / и коњицом непријатеља поразио (ВК, Д-25А)''; или у ''Молитви пуку Перуновом'', даш. 8/3 ''Велесове књиге'' (ВП, стр. 43): ''Станьте, як леви, один за одного, / і тримайтеся князів своїх, / і Перун буде коло Вас / і перемогу дасть вам!...''; или: ''Из праха земље ницала је / војска Сварогова и нама у помоћ ратну долазила. / А деда наш Дајбог предводише их...'' (ВК, Д-6Б).
У српским манастирима нарочито оним из 14. века, када се већ осећала непосредна опасност од надолазеће турске силе, постоји низ фресака на којима су приказани свети ратници, што би се могло сматрати ликовним изразом клицања прецима за помоћ у невољи...
С друге стране, у најстаријим српским обредним песмама како их је од казивача чуо и записао Милош С. Милојевић чешћи су описи како предак/божанство изгледа као ратник онда када се већ нађе у помоћи. У њима се подразумева да је радња клицања унапред извршена.
''... Кола су му бјели свјете / Бјели свјете јасна вјечност, / На глави му самур калпак / Вито пјеро до рамјена / А чељенка до облака. / Облацима подрмује / А муњама заљуљује / Цјелим свјетом потрешује. / Коњиц му је јарко сунце, / Бојни доро огњевити... (МСМ, пес. 100)''
На примеру лазаричких песама, имајући у виду да су цару Лазару пренесени атрибути Јарила: ''Лази лази Лазаре! / Наш силени Јарило! / Ој Јарило божило! / Наш престрашни рабрило! / Војска ти се готови: / У Грмове лугове, / У Драшкове ограње. / Силна војска велика: / Обучена црвено, / Светлу боју Јарила. / Опасана зелено, / Тврдом ветком дубовом. / Тврдом граном и светом, / Да побједи душмана...'' (МСМ, пес. 148).

Јединство предака и потомака
Па који је, дакле, циљ клицања прецима? Зашто се призива и очекује материјализација њихових особина? Сврха је њихово архетипско присуство1, обезбеђење подршке најбољих те заједнице из прошлих времена у садашњим приликама. Магијски циљ клицања је оживљавање херојских предака; што се у преносном смислу може сматрати и причешћем.
Призивају се, као посебно пожељне, све оне најбоље особине које су претке красиле за живота. Ово практично значи да се брише граница између света живих и света мртвих. Мртви учествују у рату, а живи изражавају спремност да за добро заједнице пођу у смрт (Пример када бог – предак узима момка нежењеног у своју војску: ''... Женила би женила, / Али дође Јаруне; / Па га узе у војску / Тај Јаруне Ђуриме. / Онај страшан Јуришан...'' (МСМ, пес. 155)).
Клицањем се учвршћује заједница са прецима и обнавља живи организам етницитета. Потврђују се циљеви и традиционални вредносни критеријуми заједнице, важећи кроз сва времена. Утврђује се јединство према коме умрли, живи и још нерођени чланови заједнице чине целину2, те обнавља идеја саборности и потврђује неписани завет. Тако у Велесовој књизи 17-в (ВП, стр. 7) пише: ''Будете синами Своïх Богiв - / I сила ïхня перебуватиме / з вами вічно!''; али и: ''По старих гробљима ходимо и тамо / где под травом зеленом наши преци леже, промишљамо. Одговор од њих / иштемо, каква да буду дела и пут наш'' (ВК, Д-8/1/А).
Само захваљујући томе што преци и потомци унапред чине целину, и могућа је помоћ предака. Да нема овог јединства претходно, које се подразумева, као услов без кога се не може, клицање не би имало смисла. Пред будним оком претка ми доказујемо своју лојалност3 и потврђујемо припадност:
''... И Купало нам говори да ћемо доживети време / и бити поштовани због славе своје. И опет се срести са прецима нашим. (ВК, Д-21)''; или:
''Спом'янемо про те, / як наші Отцове / сьогодні у Сварзі синій / дивляться на нас....'' (''Оцима у Сварзи'', даш. 8/2, ВП, стр. 58).
Током борби са племенима Хуна и Јазига: ''Долетела нам је птица на дрво и запевала. Свако / њено перо сијало је другом бојом. И ноћ се претворила у дан јер је певала / о биткама из прошлости. Сећа нас на борбе непријатеља / и очева наших који нас гледају са неба сињег и осмехују нам се. / И тако ми нисмо сами јер су они увек уз нас... (ВК, Д-8/3)
Очигледан пример херојског хтоничног култа: ''А богу Перуну, громовнику, богу битке и борбе говоримо: / Ти оживљаваш нас непрестаним окретањем круга и водиш стазом / Права кроз битке до Велике Тризне. И сви погинули / у борби – нека вечно живе у Перуновом пуку (ВК, Д-11/А) .''
Клицање у овом облику истовремено означава и спремност на жртвовање, и у блиској је вези са култом мртвих и погребним обичајима. Упор. ''И одлазисмо у смрт као у празник (ВК, Д-14Б).''4

Клицање везано за погребне обреде
Рибаков у словенској демонологији разазнаје два облика плакања у смртним случајевима. Један, онај који је предмет нашег интересовања, је у ''Слову о полку Игорову'', када кликће Карна и Жал, тј. Лелек и Жал, при чему је Лелек нарикача, тј. специјалисткиња за ритуале ове врсте. Деловањем Лелека и Жал почиње увод у погребне радње. Карна /Лелек/ је богиња погребног плача и према томе чврсто је везана за клицање мртвима (види: РИБ)5. Њихово клицање је најављено симболичком сликом у којој се појављује орао. Ово је лош предзнак за Игорову храбру војску која ипак не узмиче.
Поред тога, клицање мртвима задржало се у нашој сеоској средини до данас, када се приликом сахрањивања умрлог члана породице помињу сви они преци који треба да га дочекају на ономе свету, којима им шаљемо недавно умрлог, позивајући их да га приме међу себе. (Срп. тужб. ''Поздрављају по мрцу покојне'' из Корјенице, дан.Хрв; СНП, стр. 210): ''Ајаој брате мој, / Поздрави ми Дашу мога! / Поздрави га и пољуби за ме, / И кажи му брате миљани: / Да га јадна поздрављала мајка...''). Ово би се могло назвати прераспоредом улога у иначе јединственом организму предака и потомака.
Ибн Фадлан у својим путовањима по Волги, описује следећу сцену:
''У петак, између поднева и заласка сунца, Руси поведоше девојку нечем начињеном у облику надстрешнице. Она стаде на дланове мушкараца који је подигоше, погледа преко те надстрешнице, рече нешто на свом језику и би опет спуштена. Она је рекла: ''Ено, видим оца свог и мајку своју.'' Затим су је подигли по други пут. Она учини исто као и пре и рече: ''Видим све умрле рођаке, седе.'' Подигоше је и трећи пут а она рече: ''Ено, видим свога господара; седи у врту, у рају, а рај је прелеп, зелен; с њим седи његова дружина и служинчад. Он ме зове. Водите ме к њему.''
Дакле, надстрешница овде има улогу међе између света живих и света мртвих који, подразумева се, пребивају у рају. Рај је лоциран на небесима. Кад је подигну изнад, она је као физички у ситуацији да види оно што је осталим присутним у овој церемонији немогуће. По спуштању, обавештава их кога је видела када је прешла и погледала изнад симболичне границе земаљског и рајског. Она у исто време описује рај. Нема никаквог разлога сумњати у инстинско веровање да се преци налазе у рају, (упореди: ''Погледајте оца нашега Ора по облацима што ходи узнесен силом Перуновом (ВК, Д-5А)'') јер су или херојски погинули, или се ради о велможи, што се у овом случају доказује добровољним жртвовањем девојке.
Клицање у одређеном контексту погребних радњи би могло значити ''обраћати се покојнику'', звати га, призивати, будити.
Клицање је као јављање, ономатопеја, уско везано за оглашавање птице. Отуда и у ''Слову о полку Игорову'' (кукавица Јарославне) и бројним српским епским песмама кликће соко (''Смрт мајке Југовића'': ''Далеко је снахе угледале, / Мало ближе пред њу ишетале: / Закукало девет удовица, / Заплакало девет сиротица, / Завриштало девет добрих коња, / Залајало девет љути лава, / Закликтало девет соколова...'' (СНПА, стр.169)), вран гавран и слично, које су додатно предзнак или опомена смртне опасности. Птица је ту посредник између неба и земље; гласник неба, предака, живима6.
Нпр. песма ''Граничари чули кукавицу'' (СНП, стр. 142): ''Ал' закука црна кукавица / У сред зиме кад јој није вријеме, - / Она кука и разноси гласе: / -Граничари, мећ'те пушке на се!''
Сасвим природно, Т.А.Агапкина као синоним за кликање, клицање користи и реч гукање (ТАА, стр.131, 132), и даље: у источнословенским језицима и дијалектима речи настале од глагола кликати и сличних њему (кликати, закликати, клицати, кликнути), а такође и од гукати (чешће код Белоруса) у значењу огласити се, призвати, звати, призивати, требати кога гласом, што одговара њиховој употреби као термина у обредне сврхе. Ови изрази указују обично на вербалне ритуале који се састоје у испуњењу неког одређеног текста, песме, позива, магијске формуле. Клицање подразумева да се тачно зна коме се обраћамо (пролеће – Весна, Купало, Коледо, Сварожић, преци...). Клицање подразумева радњу која се обавља, особу која је обавља и адресу на коју је клицање усмерено, као и са којим циљем. Клицање подразумева композицију питања и одговора (нпр. између потомака и предака) који не морају увек бити експлицитно изражени. Често термин клицање и његове варијанте имају осн. значење ''звати кога по имену'' или ''звати'' са последичним дејством: изазвати одговор, пробудити пажњу, привући себи... а то је све опет у тесној вези са народном медицином и демонологијом.

Друга клицања – вили, Весни, Коледу, Лади...
Српска народна традиција препуна је мотива у којима вила кличе, што је интересантно пре свега због улоге саме виле и њеног бића које није јасно дефинисано, променљиво је, и у свести народа по свим својим особинама представља демонско, биће на размеђи светова; зато је вила у могућности да повеже и пренесе ''информације'' између предака и потомака. Према Нидерлеу вила представља и ''синтезу два елемента: природних појава – ваздуха, олуја, извора и вода, и душа мртвих'' (види СП, стр. 205).
Тако, као неко ко има '''информацију из прве руке'', у следећим песмама кликтање виле најављује смрт: (''Смрт Марка Краљевића'') ''... кличе вила с Урвине планине, / те дозива Краљевића Марка: / ''Побратиме, Краљевићу Марко, / знадеш, брате, што ти коњ посрће? / Жали Шарац тебе господара, / јер ћете се брзо растанути''.../; или: ''Бијела је покликнула вила / саврх Весца, брда високога, / тер кликује у питому Жупу, / у Рваше, у село крваво, / а на име Љешевића Вука: / ''Почуј мене, Љешевићу Вуче: / ако пијеш у механу вино, / на љуте ти ране излазило, / ако лежиш у постељи с љубом, / остала ти љуба удовица! / Устај, море, часа не почаси, / ево на нас иде силна војска, / а пред војском три турска сердара...'' (''Удар на Салковину'' - Петар II Петровић Његош, Огледало српско; 9. 9. 1840. год.; (http://www.rastko.org.yu/rastko-cg/umjetnost/ppnjegos-ogledalo1.html).
Посредничка улога виле огледа се и у очекивању помоћи од ње:
''Па с' окрену прам истоку сунцу! / Диже своје пребијеле руке! / ''Бре, берија! ... из горице виле.'' / Три јој б'јеле долетеле виле: / Једна вила коња помладила; / Друга вила сабљу наоштрила; / Треба вила у помоћ јој била...'' (''Ружица ђевојка'', СНП, стр.36).7
У народној традицији бројна су клицања ради осигурања плодности. У обредним песмама које се везују за период бујне вегетације (препознајемо их по рефрену ''Ладо''), често је обраћање Лади, богу или богородици8 да се кликује пролеће у лику богиње Весне: ''Благослови, боже, / благослови, мати, / Весну закликати, / Зиму провожати!'' (Афанасьев А. Н: Поэтические воззрения славян..., т. I, с. 228.), или: '' Да поможи, божа, / Вясну закликати / На тихая лето, / На ядряно жито...'' (Аничков Е. В: Весенняя обрядовая песня..., ч. I, с. 89; Фаминцын А. С: Богиня весны и смерти..., с. 150).
Резултат тог деловања као одговора на клицање очигледан је у стварности и материјализован кроз појаву прве траве, пупољака, озелењавање крошњи; чиме се у годишњем циклусу показује узрочно-последична веза: ''До нас, Ярило, до нас! / Щоб було у нас гаразд! / І ти, Лада-Мати, / Просимо до хати!'', а онда: ''Слався, Ярило, / Щоб все добре родило!'' (ВП, стр. 89).
Према Рибакову, ове магијске радње припадају периоду земљорадничког друштва, и у вези су са доживљајем улоге неба (РИБ, 2)9.
У свадбеном обреду, кличу се сватови, што се и до данас задржало у хришћанској цркви као вид оглашавања. Клицање у свадбеном обреду има значење објављивања. Песма ''Најприје посао домаћи – па онда весеље'' која припада групи сватовских песама (СНП, стр. 118) управо описује такву ситуацију: ''Крештелица кријешти / на поповој лијески: / Гони попе волове / Да оремо долове; / И сијемо шеницу; / Да женимо Грујицу, / Да просимо Милицу.''
Молба за благослов брака од стране светаца је такође клицање. У граду Торопцу, како у 18. веку наводи Иродинов (ТАА, стр. 142) ''при отпочињању венчања, пели су се на висове, певали песме призивајући у помоћ Ладу, Лељу, Пољељу ...''
Поред ових, Рибаков помиње и клицање у злонамерном смислу, чему је наш древни предак посезао у потреби да се у свакодневном животу одбрани од зла која му прете и од личних непријатеља. Уопште, целокупна фолклорна традиција упућује нас на чињеницу да су наши преци тражили одговоре на све могуће животне ситуације: умилостивити божанске силе да донесу берићет у плодовима или одбране од злонамерних. У том смислу, ако се сетимо српских клетви и благослова, видећемо да се и они по свом карактеру ''уклапају'' у овакво виђење Рибакова. Нпр. ''Вук те пој'о!'' где се практично призива вук да обави жељену радњу10 . Или, другачије: ''Срећа ти пјевала!''. Свака наша клетва или благослов који почињу са Да-бог-да, по својој суштини представљају клицање претку са намером да се изазове његова реакција. Нпр: ''Дабогда те земља прогутала!'', или ''Дабогда ти (крава) отелила двојке!''.

Усклик ''Слава!''
А.А. Потребнаја и А.Н. Афанасјев припадају научницима који су се живо занимали за феномен клицања прецима и једно од њихових тумачења је да клицати заправо значи славити (ТАА, стр. 132).
У народној песми украјинских Руса ''Слава Велика'' се јасно види ова веза (РП, стр. 38): ''...Слава Сварогу - / Нашому Богу! Слава! / Слава Дажбогу, / Слава Перуну! Слава! // Славу спiваймо / Матері-Славі! Слава! / Слава Мокоші! / Лелі і Ладі! Слава!...''; или: ''і викликуємо Бога нашого: / бо це Він Землю, Сонце наше і Звізди / держить, і Світ міцнішим творить. / Творіть Святовиту Славу велику!...'' (''Световидова Слава'', даш. 11-а, ВП, стр. 47).
У Световидовом култу како га описује Г. Глинка, али и други, и у религијским обредима уопште стално је присутно клицање 'Слава'! Ово клицање, како кажу хроничари, било је праћено страшном буком, грмљавином из труба и рогова, бубњева, струна, гусала и свих могућих инструмената, док се одасвуда орило и кликовало: ''Слава! Слава!'' То је практично представљало кулминација обреда у Световидовом култу када боговед треба да принесе жртву; при чему само одзвањање гласа, сам звук кликтања има своју функцију.
*
И без обзира на критичаре овог древног словенског и аријског обичаја11 који је, јасно, од најстаријих времена преживео све културолошке и верске револуције, те разне нове светске поретке и сачувао нам се у свом изворном облику до данас12, постоји ли пригоднији начин да се и овај текст заврши, до громким ускликом: ''Слава прецима и боговима нашим!''



Литература
Студије из српске религије и фолклора 1925-1942 – Веселин Чајкановић, СКЗ, БИГЗ, Просвета, Београд 1994. (у тексту: ВЧ); Велесова књига, први део. Превод и коментари – Радивоје Пешић, Пешић и синови, Београд 2000. (у тексту: ВК); Песме и обичаји укупног народа српског, прва књига – Милош С. Милојевић, Државна штампарија, Београд 1869. (у тексту: МСМ); Руске народне пјесме, ''Веселин Маслеша'', Сарајево 1960. (у тексту: РНП); Фундаментальная электронная библиотека ''Русская литература и фольклор'' http://feb-web.ru/feb/slovo/texts/a50/a50-076-.htm (у тексту: РЛФ); ''Слово о полку Игореве'', ''Детская литература'', Москва 1980 (у тексту: СПИ); ''Слово о полку Игорову'', БИГЗ, Београд 1979; ''Личке данејаде'' – Милан Дивјак Лички, Личке новине, Нови Сад 2005; Язычество древней Руси - Б. А. Рыбаков, Москва 1987. ("Славянское Язычество'', http://paganism.ru); ''Епске народне песме: Краљевић Марко'', Народна књига, Београд 1965; Этнографические связи календарных песен – Т.А. Агапкина, Индрик, Москва 2000; The Renewal of the Past: Time and Space in Contemporary Political Mythology – Ivan Colovic (http://www.othervoices.org/2.1/colovic/past.htm); ''Српске народне пјесме из Лике и Баније'', Штампарија Ф. Фишера, Загреб 1855 (у тексту: СНП); ''Волховник, Правослов'' – Галина Сергеевна Лозко, Сварог, Киïв 2001 (у тексту: ВП); ''Древняя религия Славян'' - Г. Глинка: http://old-rus.narod.ru/articles/art_27.htm; ''Српске народне песме – антологија'', Издавачка књижарница Геце Кона, Београд 1926 (у тексту: СНПА); ''Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу'' – Сретен Петровић, Народна књига / Алфа / Невен, Београд 2004 (у тексту: СП); ''Предања словенских народа'' – приредила Мирослава Смиљанић-Спасић, Утопија, Београд 2006.




Напомене
1. Могло би се рећи да и бадње вече само по себи представља и обнавља јединство предака и потомака и сваки чин учињен том приликом у обредном смислу заправо је чин клицања прецима. Клицање је тада основна радња, речена, учињена или оћутана. Комплетна обредна структура бадње вечери је клицање прецима у најчистијем виду, гласно (када се душе предака зову нпр. квоцањем) или безгласно (остављање хране на слами).

2. Ову идеју о духовној вертикали је 90-их година 20. века у својим текстовима нарочито заступао сликар Драгош Калајић, често и с пуним правом сматран за идеолога Нове српске деснице.
3. Упор. пример из срп. песме ''Нема Срба!'' Јована Јовановића Змаја (Банатски весник, 1/1991, стр. 38): ''... А ко је оно око Дрине, Саве, / Што диже барјак светитеља Саве? / А ко је оно што прикупља моћи, / И мач свој оштри на Вељковој плочи!...'' Песник жели да каже да се савремени Срби још надахњују снагом својих предака и њиховим јунаштвом.
4. Психијатар и песник Јован Н. Стриковић нуди комбинацију неуролошког и психоаналитичког објашњења за ово атемпорално јединство између етницитета и феномена реинкарнације предака. Он је дошао до закључка да Јунгова теорија архетипова овде налази своју биолошку подударност. Он ове архетипове објашњава на партикуларан начин као кључ историјских догађаја, тј. првенствено кроз репрезентативне фигуре из историје националне заједнице, која увек остаје иста у свом колективитету; као део централног нервног система индивидуе и колективног ума. Духовни развој нације персонализује појаву која обележава читаву епоху. Она репрезентује конкретни психички супстрат који се развио у нервном систему индивидуе те нације чији су преци преживели психичку трауму...
5. У преводу на српски језик, међутим, клицање као утврђени обредни термин није коришћен, већ је употребљен израз ''цикну''.
6. Пример познате српске родољубиве песме ''Ор'о кликће са висине'' посвећене вожду Црном Ђорђу Петровићу: ''Ор'о кликће са висине, / Глас се чује из даљине, / Ни бриге ти, сиви 'тићу, / Ми смо с тобом, Карађорђе Петровићу'' (Варијанта код војвођанских Срба: Светозаре Милетићу). Реч је о једној врло интересантној метафоричној ситуацији у којој, без претходног тражења, које се подразумева, Карађорђе добија подршку предака. Орао који кликће је заправо симбол претка који се јавља из раја и поручује свом потомку да је уз њега. И иначе орао, познато је, представља једно од предачких колена. Упореди и: ''О тој слави орлови кличу на све стране јер су Руси слободни и силни у степи'' (ВК, Д-8/2/А).
7. У последња два века кад су се Срби борили за национално и државно ослобођење, настао је читав низ песама или парола у којима вила кличе. Тако, током II светског рата и борбе против усташа: ''Кличе вила с' Требевића, / није Босна Павелића. / Већ је Босна сивог тића / Доброслава Јевђевића. / Јевђевићу Доброславе / Срби ће те да прославе. / Славиће те српска дико, / српско мало и велико''; или у песми ''Омладина динарских планина'' из истог периода: ''Са Динаре кличе бела вила, / зове децу Принципа Гаврила''.
Потом, приликом гостовања Београдског певачког друштва уочи Видовдана 1893. године у Дубровнику, на откривању споменика Ива Гундулића могло се чути: ''Са Ловћена вила кличе, здраво српски Дубровниче!'' (''Српско наслеђе''. Историјске свеске, бр. 3, март 1998: http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-l/1998/03/article-03.html). Неколико десетина година касније овај позив попримио је нешто другачији облик: ''Са Ловћена вила кличе: / Устај српски Дубровниче!'' итд.
У још једној својој родољубивој песми под називом ''Бранкова жеља'', срп. песник Јован Јовановић Змај уводи мотив клицања, овога пута виле на чији кликтај се преци буде да охрабре Србе: ''Кличе л' вила из србинских гора? / Је л' ора која доћи мора? / Јесте, јесте – бој се љути заче, / Марков топуз из мора искаче, / Србин диже мача пламенога...''
8. Инвокација ''Сварожићу'' и ''Коледо'' честа је код коледарских обредних песама, а ево и примера једне српске обредне песме са припевом ''Ладо''(СНП, стр. 3) : ''Ладо! Иваново, Видово! / Лијепо ли је Ладо! // Ладо! Кажи мајки Петровој! / Лијепо ли је Ладо! // Ладо! Да изиђе у коло! / Лијепо ли је Ладо!...).
9. Рибаков међу песмама које су везане за радове у природи, тачније оне које се односе на орање, наводи још један необичан пример кликтања - плугу.
10. Постоји читав низ руских народних песама у којима се кликује вук.
11. Иван Чоловић у својој књизи ''Бордел ратника'', Мирко Ђорђевић у листу ''Република'' (http://www.republika.co.yu/406-411/27.html).
12. Громогласни поклич могао се чути и недавно када су у организацији Српског националног већа за Косово и Метохију широм Србије одржавани скупови подршке да ова наша јужна покрајина остане у саставу Србије. Клицало се са градских тргова и цару Лазару и Милошу Обилићу...

Александра Маринковић Обровски

info@svevlad.org.rs

МИШЉЕЊА: Опорезован фашизам

Ценовник фашистичког асортимана, донет законом у петак 29.05.2009 , омогућио је грађанима Србије да коначно на законит начин , почну да користе фашистичке симболе без страха од затворских санкција, плаћајући за своју чудну потребу, цену од 5 хиљада до милион динара.

Овим ценовником ће се регулисати и употреба ових симбола код оних грађана који осећају анимозитет према њима, тако што ће им бити омогућено да као у земљи порекла овог закона Немачкој, плате прекршајном казном истицање прецртаних фашистичких симбола. 1 )
Предлагач овог ценовника није следио европски ценовник ових услуга, већ је цену прилагодио куповној моћи грађана Србије, чиме је омогућио сваком средње имућном грађанину (по класном пореклу потенцијалном фашисти) да ову цену не плаћа натурално у затворским данима, већ у ,,ситним" парама. 2)
Доношењем овог закона , очекује се да ће на слободу из сомборског затвора бити пуштен студент Миодраг Стефановић (који се за разлику од Давидовића савесно одазвао позиву државе), који је на трибини 9. новембра 2005 отвореним дланом поздрављао своје окупљене сународнике и колеге АНТИФА убеђења.
На суђењи осуђени се бранио констатацијом ,која је историјски и логички утемељена, да се наведени поздрав може користити само према пријатељима и да из самог значења појма ПО-ЗДРАВ проистиче позитивна порука према ономе ком се упућује.
Затворска казна од 6 месеци због ПО-ЗДРАВ-а која је почела да му тече од од 1. априла (свака симболичност је случајна) ове године , постала је безпредметна доношењем овога ценовника.

1)Nemački sud osudio prodavca antinacističkih majica i bedževa, na kojima je kukasti krst precrtan crvenom bojom.
Sudija u Štutgartu Volfganf Kelmer je osudio prodavca zbog mogućnost popularisanja kukastog krsta, 60 godina posle Drugog svetskog rata.

"Masovna prodaja bi mogla da podriva status tabua svastike", ocenio je Kelmer.

Prema nemačkom zakonu, za izvođenje nacističkog pozdrava i nošenje nacističke uniforme i svastike, kazna je novčana ili do tri godine zatvora.

2) Osuđeni prodavac (32), koji je prodavao ANTIFA majice i bedževe preko interneta, kažnjen sa 3.600 evra. Sud je naredio i zaplenu robe. 30. septembar 2006. Izvor: Beta

БИОГРАФИЈА: РОКАЈ СНИМАЈ

Policija je ubrzo privela Trivunca i još nekoliko ljudi koji su se tu zatekli, među kojima i reditelja Želimira Žilnika, koji je sa snimateljem snimao događaj. Barović je rekao da su Žilnik i njegov snimatelj kasnije pušteni. „Trivunac je osuđen zbog navodnog remećenja javnog reda i mira“, kazao je Barović. On je sudiji preneo da Vrhovni sud SAD u sličnim situacijama nije osuđivao ljude za remećenje javnog reda i mira, jer se paljenje zastave u SAD smatra izražavanjem mišljenja. DANAS 21.05.2009

КОНРАД ЖИЛНИК ОТАЦ ЖЕЛИМИРА ЖИЛНИКА

Рођен је 16. фебруара 1919. године у Капљој Васи, у Словенији. Његов отац Виктор је био столар, али без сталног запослења. У потрази за послом, породица Жилник се 1936. године преселила у Ниш, где су се његови родитељи запослили у војној кројачници.

Са радничким покретом Конрад се упознао још у раној младости, јер су му родитељи, као радници, били чланови радничког покрета.

У партизанима 1941 упознао се, а потом и оженио, са Милицом Шуваковић, партијском активисткињом из Земуна и борцем Топлочког НОП одреда. Милица је касније ухапшена у Прокупљу и одведена у логор на Црвеном крсту у Нишу, где је и стрељана крајем 1942. године. Конрадов и Милицин син, Желимир Жилник, рођен у нишком логору 1942 године.

Као члан Окружног комитета КПЈ за Ниш радио је на терену Толице. Са Јабланичким НОП одредом, учествовао је у нападу на рудник Леце. Тада је, обучен у униформу немачког војника, ушао међу Немце и побио неколико војника, чиме је много допринео извршењу ове акције.ОК КПЈ за Ниш га је крајем новембра 1941. године, упутио у Озренски НОП одред да поново учврсти одред и оспособи га за даље акције, пошто је у претходним борбама погинуо читав командни састав Одреда. Фебруара 1942. године, Одред је нарастао на 60 бораца, а Конрад је постао командант. Са Одредом је учествовао у многим борбама: нападу на жандармеријску станицу у селу Ражањ; борбама са четницима у селу Попчици и код Пирковца; борбама са Бугарима, четницима и љотићевцима у Белом Потоку и на Црном врху; уништавњау рудника угља код Сокобање; покушају атентата на среског начелника у Књажевцу; ликвидацији четничког Штаба код Параћина и др.

После формирања Тимочког партизанског батаљона, Конрад је напустио функцију војног руководиоца и као члан Окружног комитета посветио се политичком раду на терену. Крајем 1943. године, заједно са батаљоном, отишао је на подручије Пирота где је наставио рад Душана Тацковића Срећка и припремао оснивање народног одбора и других антифашистичких организација. По завршеном послу, почетком 1944. године, са још пет кренуо је назад. Код села Пајеж, су их, 27. фебруара, опколили четници и бугарски војници. При покушају да пробију обруч, Конрад је тешко рањен и заробљен. Четници су га потом пренели у село Козје,где су га 4. марта 1944. године стрељали.

За народног хероја проглашен је 27. септембра 1953. године.

ДОДАТАК :

Брозово наређење: 8.Треба развити партизанску делатност у читавој Србији. Реорганизовати партизанске јединице треба вратити на њихово подручје. Треба чистити терен од окупатора, Недићеваца и разних четничких банди. При томе треба избегавати фронталну борбу и придржавати се партизанског начина ратовања.
(Зб.НОР, 1/2-7)

Овакву директиву је примио и Конрад Жилник и кренуо на њено извршење.
Сумња се увукла у све, па чак и на недужне партизане који су са 7 четника побегли из логора на Црвеном Крсту 12.фебруара 1942. године. Одбегле четнике су прихватили мајори Добривоје Маринковић, Драгутин Кесеровић, потпуковник Милутин Радојевић, поручник Предраг Стефановић и многи други. Једног од побеглог логораша, Радомира Вукашиновића примио је у своју јединицу капетан Предраг Раковић, а капетана Ивана Вујисића је примио са добродошлицом поручник Душан Ђорђевић, тајни сарадних ДМ из Житног Потока. Ни длака са главе није хвалила четницима, а шта је са партизанским бегунцима? Уместо спаса, дочекао их је Жилников комунистички суд и осудио да су шпијуни партизана који раде за Немце. И тако, уместо немачких, снашли су их комунистички рафали. Смрт нису могли да бирају. Жилник је прочистио партизанске логораше који су побегли са Црвеног Крста, као председник комунистичког револуционарног суда и то стрељањем следећих лица:

1.Станко Симеуновић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје. Делио је исту кору хлеба са четницима у логору (прим АД).

2.Милош Јовановић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.

3.Миланко Костић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.

4.Илија Никлић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.

5.Јован Бојиновић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.

6.Вукашин Обренић, борац НОП-а, побегли логораш са Ц.Крста, стрељан по пресуди в.-револуционарног суда Озренског НОП одреда под оптужбом да је био намерно убачен од Немаца да открије партизанске положаје фебруара 1942. у атару села Церје.

Недићевци су нашли пострељане партизане и сахранили их у селу Церје, док је Жилникова дружина побегла. (ИаН, 1/287) Жилник се није предавао.

У атару села Церје стрељао је партизана Божидара Митића и Миодрага Денића. (Драгољуб Мирчетић, Озренски НОПО 1941-1943, Ниш, 1979, 326) После бекства једне групе партизана из одреда, Жилник је стрељао на Каменичком Вису Чедомира Радојковића. (Исто, 327)

Од Жилникових злочина се тресао читав Алексиначки крај. У црно је завио мирно село Бујмир тако што су његови бандити побили 9 недужних сељака које су осумњичили као виновнике убиства Алексе Маркишића. Без суда и пресуде у Бујимирском потоку се нашло 9 тела.

Драгољуб Мирчетић пише „Убијено је десетак непријатељских доушника (Бујмир, Вукашиновац, Брадарце и Рутевац)“ (Исто, 173) И село Тијовац је завио у црнину Под оптужбом да му Тијовчани нису наклоњени и да симпатишу четнике,стрељао је следећа лица:
1.Виден Голубовић, припадник сеоске милиције, убијен у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942. 2.Светолик Арсић, припадник сеоске милиције, убијен у селу Драјинац 9.јуна 1942. 3.Чедомир Митић, припадник сеоске милиције, убијен у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942. 4.Загорка Митровић, домаћица, убијена у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942.
5.Живојин Гојковић, сељак, убијен у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942.
6.Владимир Радоњић, кмет, убијен у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942.
7.Ратомир Марјановић, кмет, убијен у Тијовачкој Шуми 9.јуна 1942.
8.Кривалинка Гајић, домаћица, убијена у Тијовачкој шуми 9.јуна 1942. (ИаН, 1/125)
Жилник није мировао. Драгољуб Мирчетић пише о стрељању заробљених четника око Васиљских појата: „Биланс ове акције био је ипак, веома успешан. У борби је погинуло 14 четника и жандарма (лаж-прим АД), а 20 је заробљено и касније стрељано.“ (Исто, 206)

Дакле, Жилник већ на души има преко 30 ликвидираних. Његови убилачки нагони не престају. Жилник сумња и на проверене партизане. Из писма Десимира Јовановића Чиче читамо: „Мартин Никезић Машан је изјавио спремност да буде борац одреда, стављен је на пробу...“ А Мирчетић пише: „Крајем 1943. партизански суд је Никезића осудио на смрт и стрељао“ (Исто, 212)

Жилник је сумњао и на проверене партизанске јатаке који су га хранили. Мирчетић пише и наставља да разоткрива Жилникове злочине: „Тога дана партизански суд је саслушао Жарка Пајкића из Јошанице који је једној групи партизана дао хлеб, а касније обавестио квислиншке власти“ (Исто, 216)
И недићевци су писали о Жилниковим злочинима. Ево извода Нишке команде СДС од 14.јула 1942: „У ноћи између 4/5 јула о.г. комунисти из села Малче, среза Нишког одвели су сељаке Живковић Добросава, Коцић Живојина, Вучковић Чедомира, Динић Миодрага и стражара СДС-војника Величковића. Живковић Добросаву успело је да побегне, док се за судбину осталих ништа није сазнало сем за Коцића, чији је леш нађен изван села.“ (Зб.НОР, 1/21-35)

Жилникови партизани су палили и куће сељацима. Мирчетић каже: „Партизани су убили за одмазду деловођу из Зубетинца, главног издајника и кривца за Мичуринову смрт и запалили му кућу“ (Исто, 274) Тако је Жилник завио Алексиначки крај у највећу црнину. Да не останемо дужни, партизански истраживачи су тражили убиства четника ДМ у Алексиначком срезу од 1942-1944 и нашли бројку од 26 убијених (ИаН, Фонд „КОЗАРА“, кутија број 2, нерегистровани документ)

Жилник и његова дружина је само у овим поменима ликвидирала око 40 људи, а да не говоримо за Топлицу где је жарио и палио са усташом „пуковником“, да не говоримо за стрељање недужних сељака у Вукашиновцу итд. Овог злочинца снашла је рука правде. У покушају да се домогне бугарске границе код Тимока, ухваћен је од Сврљишких четника, осуђен и ликвидиран. На који начин, потпуно је небитно јел и он није бирао начина како да ликвидира своје противнике.

http://www.pogledi.co.yu/diskusije/viewtopic.php?t=6468